KRIK BESNOG PILETA

Dakle, da li krenuti sa nizom bolnih, retoričkih, i u suštini njihovog postojanja, krajnje uzaludnih pitanja, čijim postavljanjem se ne postiže apsolutno ništa, osim možda manifestacije umereno - mazohističkog dela autorove ličnosti, te izvlačenja iz naftalina nešto* nalik svežnju emocija ne-bas-tako-prijatnog karaktera?

                (Međutim,više nije u pitanju DA LI, obzirom da je prethodno pitanje, negde usput razvilo sopstvenu svest i retoričku formu, te rešilo da se postavi samo od sebe i time napakosti posrnuloj spisateljici, izazivajući komešanje grupice spornih emocija koje jedva čekaju da se smeste u prvi red i centar ovog izlaganja.

Tako (...dok autor analizira situaciju i matematičkim formulama pokušava doći do kalkulacije koja bi mu pomogla u ustanovljivanju stepena do kojeg je prosečno naivni čitaoc spreman ići čitajući nardene redove,a da već na početku ne izvede pogrešan zaključak o autorovom mentalnom stanju) emocije već počinjiu da divljaju poput grupe zadrtih navijača, paleći baklje, irazbijajući izloge autorove duše.

                Svestan da im smisao za deduktivno zaključivanje nije jača strana, (možda zbog činjenice da IQ grupe opada s porastom broja jedinki u istoj), autor je lupio šakom o sto, te snagom svoje slabašne volje, (nakon višečasovne borbe) uspeo potisnuti grupu nepoželjnih, ali ništa manje razbesnelih, delikventnih emocija,u onaj čuveni kutak unutrašnjeg Ja, gde se obično odlažu potisnute stvari.(...one što čika Frojd putem slobodnih asocijacija izmami napolje).

Obzirom da polje emocija još uvek nije očigledno spremno za obradu, ako se objektivno sagleda njegova divljačka priroda, reših da zanemarim svaku od prethodno izrečenih misli, te pokušam spasiti situaciju mislima čiji je sadržaj toliko plitak da bi se mogao uporediti s Paris Hilton.

Ne, ne, ni to neće ići.

Nije da nisam plitka, nego mi ništa ne pada na pamet.

-Aaaaaaaaaaj!

(znala sam, Nešto* mi je palo na pamet, i moram priznati veoma jako tresnulo o glavu, ako se uzme u obzir intenzitet sile, ubrzanje ili drugi Njutnov zakon, rezultat je veoma bolna kontuzija)

Zanemariću ovu podmuklu opstrukciju i prebaciti se direktno na zaključak prerano-završenog teksta, čiji će sadržaj ostati nedorečen do daljnjeg, ali iz sasvim opravdanog razloga, tj. veoma izvesne mogućnosti da se transformiše u još jednu prepirku autora sa samim sobom i Neštom*, a koja zna biti veoma bolna (kao što se i vidi iz priloženog)*

(Autor se u međuvremenu intenzivno preznojava, jer ga je Zaključko pomenuo, skrenuvši krajnje dobronamerno pažnju na sopstvenu definiciju.(Pažnja pak nije bila zadovoljna ovim skretanjem, zato što preferira pravolinijsko kretanje, ali je rešila to civilizovano prihvatiti budući da je skretanje ipak bilo dobronamerno)

Zaključak predstavlja sažetak, sintezu i poentu svega što je izneseno u celokupnom izlaganju, te korespondira zakonima logike,oslanjajući se na ranije iznete teze analitičkog dela, međutim jedini zaključak koji iz ovog teksta možemo izvući jeste onaj već spomenuti koji se tiče autorovog mentalnog stanja, a koji svesrdno oponira definicji odzgo.

 

 

Bacih se u zagrljaj dubine sopstvenog uma,ali me plićak dočeka raširenih ruku...

Stoga je nešto što je trebalo biti nalik na konkretan text, izrazilo blage nagoveštaje konvertovanja u sopstvenu, (dijametralno suprotnu) misaonu/pisaonu celinu...

Autor se razočarano počeska po glavi,užasnuti naprasnom svesnošću sebi svojstvenog nezanja...

***

 (Dramska pauza, zbog unutrašnjeg sukoba, ili moralne dileme, kako prihvatiti sebe onakvim kakvi  jeste? (...a u slučaju da ste možda tupi,dosadni, ili ružni... eh, da i puni neznanja)

                Ova vrsta moralne dileme je najverovatnije posledica loše probave, nedostatka samopouzdanja i  još kojekavih elementarinih čestica čije poreklo još uvek nije ustanovljeno.

Problem kod ovih upitnih formi, pored doslednosti, smisla i potrebe,  može bitii njihova nametljiva priroda, zbog osobine da za sobom povlače i nekolicinu nedužnih pitanja, a opet ekvivalentnih u pogledu dramske nedoumice, no bezvidljive veze sa prvopostavljenim...

Npr: Kako doprineti svetskom miru?  Spasiti kitove i sl.

 

(ovo takođe služi nestrpljivim čitaocima da skrenu misli sa teksta na neke mnogo važnije životne probleme, jer je veoma moguće da će ih ostatak dovesti u najbolju ruku do razočaravajućeg stanja.

...a autor bi u tom slučaju uspešno izbegao prezir frustriranog čitaoca)

 

Zašto? (istina da ovo pitanje nema trenutno neku određenu konotaciju, ali u nedostatku boljeg početka, autor se poslužio bilo-kakvim)

 

Khm, pa vrlo jednostavno, pisac je imao želju podeliti nešto poučno, nadasve mudro, a opet primamljivo širokim narodnim, čitateljskim masama.

(kao i na svakom prapočetku prethodnih blogova.)

 Međutim, razmislivši, u deliću milisekunde je shvatio da nema zapravo ništa što bi bilo podeljivo pa makar i imaginarnom čitateljstvu...

Opet, otiđemo li korak dalje, u drugu krajnost i pretpostavimo da pisac ima svašta da kaže, onda se opet gubimo u apstrakciji i neodređenosti samog pojma, čime se isti automatski izjednačava sa svojom suprotnošću, te se opet vraćamo na početak ili to famozno ništa. Čar je pronaći nešto, (ali ne ono čuveno Nešto*), već takozvanu zlatnu sredinu, pola puta međ' dve krajnosti! (U slučaju autora taj put, je još uvek neutaban, i željan nogu)

(Stoga je opet pitanje, u toku treće dramske pauze, kako se otisnuti u neistražene predele sopstvenog uma, ma koliko plitki oni bili? Kako izvući živu glavu nakon suočenja sa tako izvesnom količinom opasnosti kamenitog dna plićaka? Hoće li ostati modrica ili ožiljak do kraja života na nedužnom čelu?)

               

  Nakon izvesnog vremena, provedenog u samosažaljenju izazvanom besmislenim pitanjima, autor je osetio blago tupu bolu predelu čeonog režnja.

Beše to grupica siromašnih misli koje su izgubljeno lutale naokolo, udarajući povremeno o mračne zidove mentalnog sklopa.

‘Mogu li pobediti samu sebe?’-oglasi se jedna.

‘Zašto?’ – upita druga.

 ‘Zato što sam prinuđena da se borim sa svojim Ja.’-odgovori treća.

‘Zašto?’-ponovi druga.

‘Možda zato što nisam zadovoljna trenutnom sobom’-odgovorih naglas.

‘Izgleda da je autor objavio rat samom sebi’-izvede zaključak četvrta misao, te oprezno odšeta u pravcu tame, ne želeći da se nađe u žarištu zbivanja.

 

Ponekad je zaista teško, pogotovo u slučaju svojstvenom meni, (slučaj mrzovoljno odmahuje glavom, nezadovoljan ovim prilično smelim i suptilno arogantnim svojatanjem), započeti tekst koji bi urodio komercijalnim, suvislim ili pak interesantnim plodom.

 

***

 

Dakle nije vam trebalo puno da (izazvani simboličnom predstavom pauze u vidu zvezdica iznad) shvatite suštinu moje poente i nakon prve toliko proste rečenice, da bi je se i rođena majka postidela, rodbina odrekla, a nastavničko veće izbacilo iz škole.

 

Sve to je posledice one, svima nam dobro znane, stare, legendarne, piščeve blokade.

Dakle, to je ono trpno stanje u kome subjekat ima milion objekata u glavi, (ovom slučaju misli, rečenica i sl.), ali je u nemoći da iste istrese napolje.

Op.a. (ukoliko subjekat ne poseduje misli, rečenice i ostalu gamad, onda je reč o mentalnoj blokadi, ali o tome više u nekom od narednih postova)

Tako nagomilane, misli stvaraju blokadu u području piščeve svesti (ukoliko je ovaj poseduje) i teraju ga da poseže za pomoćnim sredstvima za odčepljavanje, figurativno rečeno, ’odvodne cevi’ za inspiraciju.

Ta sredstva su nam svima takođe dobro poznata, nekima isuviše dobro, a nekima su postala toliko bliska da teško mogu zamisliti život bez istih. Mali je broj onih, a tu spada i moja malenkost, koji se takvih derivata klone kao đavo od krsta. Naravno govorim o alkoholu, drogama i duvanu.

Nakon uživanja određenih tvari iz ovih skupina, nekim ljudima se otvore vrata percepcije, (ne bojte se, neću pisati o Kastanedi, Haksliju i sl.) rušeći blokadu, te tako omogućavaju izliv svega onoga, što je tako nestrpljivo čekalo da izađe napolje, ali sada već mutirano, i preoblikovano do neprepoznavanja. Ovakav postupak je nekima urodio plodom i izrodio nešto što bi kritičari mogli ukrasiti pridevom genijalnog dela, dok je one manje srećne, odvukao lagano u propast.

No, kako u ovom tekstu, reč genijalno ima ulogu oksimorona, tako ćemo je ostaviti negde u zapećku, da ćuti, plete čarape i čeka bolju priliku za udaju.

            Dakle, kako prebroditi blokadu, brez pomoćnih sredstava?

             Neko reče da je dobar način za razbijanje iste jedan od onih kada autor uzima olovku u ruke (iako naravno u njegovom umu nema ni traga od ideje koja bi držala  reči i misli na okupu) i zapušta se u jednu svojevrsnu proznu avanturu, pišući šta god mu um u datom trenutku diktira, pa makar to bio i recept za bakine vanilice, ne mareći o činjenici da bi se ishod takve avanture mogao okarakterisati i epitetom pogubnog.

Pusiti um da slobodno luta je jako ozbiljna stvar. Nikada ne znamo gde će nas odvući* (uzmimo za primer neke istorijske ličnosti, poput Buša, ili Hitlera), a u svakom trenutku moramo biti spremni da preuzmemo odgovornost - što autor ovog teksta neće učiniti shodno jednostavnom obrazloženju koje nas prosvetljuje kompleksnom istinom, a koja glasi:

            Autor ne može snositi punu odgovornost za sopstvene misli, ukoliko su iste posednute- opsednute, izmenjene, opstruisane, cenzurisane, osakaćene, ili osiromašene od strane jednog bezobrazno smelog nametljivca, (daemon domesticus vulgaris) iliti (čuveno Nešto), da bi potom te iste misli bile nameštene, izvrnute, izbušene, izrešetane, samljevene, sažvakane i ispljunute u vidu raznovrsnih tekstova sumnjive prirode i baljezgavog karaktera.

            No, pisac je svakako u stanju da misli pusti na slobodu, ograničavajući se od ikakve odgovornosti, ne bi li sebi dao bar malo oduška i pročistio razum od intelektualnih toksina.

                       

UPOZORENJE NEDUŽNOM ČITAOCU: Sledeći redovi nose rizik visoke kontaminacije vašeg moždanog sadržaja! Predugo izlaganje ovom tekstu može imati kobne posledice po vaš intelekt, zdrav razum, a neretko i duševni mir.

 

Priča za rušenje blokade

 

Kako je nastala ova priča? E, pa, sedite, ispričaću vam. Znate, pisanje priče i nije neka mudrost, videćete i sami. Poneki čitaoc, sumnjičavog karatktera, možda sada u neverici odmahuje glavom, ali dokazaću mu suprotno.

Dakle uzmimo za primer ovu. Ona kao što će te videti ima određene karakteristike koju bi svaka priča trebala da poseduje, poput uvoda, zapleta, kulminacije, razrade, raspleta ili zaključka. Najteže je početi, ali kada autor jednom smisli dobar uvod, posle ga više ništa ne može zaustaviti. On se, naime, razmeće bogatsvom svojih rečenica, apozicijama, metaforama, elegijama, epitetima i svakolikim sličnim ukrasima koji doprinose milozvuku jedne priče. Reči se zapliću, prepliću, redaju, gomilaju, koprcaju, rastu i razmnožavaju se, čikajući čitaoca da ih upija poput spužve, željno iščekujući naredne redove, iza kojih se krije jedan neverovatan zaplet. On naravno služi da zagolica maštu nevinog čitaoca, ulije mu nadu, namami, navuče i natera da priču čita dalje, bez obzira na sve.   Naravno uvek će se naći neki čitaoc jakog karaktera, u stanju da lupi šakom od sto i odustane od čitanja, iz raznovrsnih razloga koje ovde nećemo nabrajati, i kvariti još uvek nepoznat dojam čitave priče.

(Kod takvih čitalaca mentalna jačina se obično pokaže kao dijametralno suprotna karakternoj). Ovo je kao što vidite očigledan primer blage digresije, koja služi piscu da proširi priču suvišnim i krajnje nepotrebnim mislima, dok se ne pojave one konkretne, tj. bitne za dalji razvoj priče.

 Koristi se proizvoljno. (Ona takođe može doprineti expanziji teksta, dakle proširivanje istog je direktno proporcionalno s brojem digresija, zatim pojačati utisak o pismenim sposobnostima autora, te naposletku testirati strpljenje čitalaca).

Potom sledi naravno kulminacija, vrhunac iliti klimaks. Njemu pripada glavna i najteža uloga: zaintrigirati nedužnog čitaoca do granica izbezumljnosti, obećati kule i gradove, ne ostaviti ravnodušnim (po svaku cenu),  udvostručiti količinu dramskog efekta, količinu napetosti dići na kvadrat i time izazvati bujicu raznoraznih emocija i time prikovati pažnju do samog kraja priče, ma kakv god on bio. (Ako je uspešna, kulminacija obično dovede čitaoca u posebno psiho-fizičko stanje, blisko hipnozi, (tzv. pridobijanje čitalaca)) 

            Neki se sad češkaju po glavi sa, ‘Šta koji moj...’, a oni kulturnijeg rečnika sa, ‘Šta je pisac hteo da kaže’  izrazom lica, ali dozvolite mi, na kraju krajeva nije ni bitno šta je pisac hteo da kaže, bitno je da je uspešno srušio blokadu, svojevrsnom pričom, prilično sumnjivog kvaliteta.

Tako dođosmo do raspleta, gde je već svima jasno kako se priča završava... :D