KRIK BESNOG PILETA

 

O kako li strašan san usnih!

Zalutala u vremenu i prostoru.

Ni traga osećaju iscrpljujuće, rastuće ništavnosti koja me guta tako halapljivo, na javi, gde vlada razum i logika.

Iskoračila sam iz sebe.

Tako žudno i samouvereno, skinula sam ruho za koje verovah da čini moju suštinu, a ona beše usitinu gorka.

I više od toga, nepoželjna.

I ja je odbacih, svesna da postoji još nešto.

Ispod površine.

I gle! Zaista beše.

...Ali avaj!

Kada izađoh iz sebe, i počeh da rastem, da se širim, u svirepom kovitlacu snage i moći, do zastrašujuće veličine, tada već beše kasno.

 

Kasno, jer dok sam posmatrala svoje odbačeno ruho, shvatih da ono što se krilo ispod, više nisam ja, već nešto zatrašujuće, van svakog poimanja, čudovišna senka, kiklopskog bića, usnulog u sopstvenoj mržnji, sada probuđenog i snažnog.

I osetih strah.

Istinski.

Iskonski.

Videla sam sebe.

Čudovište.

...a čudovište je gledalo ruho...

I osetilo se još snažnijim i moćnijim, i u tom nadmenom trijumfu, telo ga izdade, pod pritiskom tako drske veličine...

I poče da pada...

...u bezdan...

I bi mi drago, iako sam padala zajedno s njim.

 

ČITANJE SLEDEĆEG TEKSTA JE PREPORUČLJIVO SAMO EKSTREMNIM OSOBAMA, TJ. ONIMA ČIJI PRAG STRPLJENJA PRELAZI NIVO PETOGODIŠNJEG DETETA, OSOBAMA KOJIMA JE DIJAGNOSTICIRANA PSIHOZA, A ZABORAVILE SU DA POPIJU LEKOVE, KAO I OVISNICIMA O ADRENALINU, A POTOM I PUTOPISCIMA. DEPRESIVCI BI SE TAKOĐE MOGLI UZETI U OBZIR, SAMO UKOLIKO SE NE ODLUČE NA SAMOUBISTVO NAKON PROČITANOG. SVAKO IOLE NORMALAN VEĆ JE I NAKON PRVE REČENICE SHVATIO DA BI TEKST TREBAO IZBEĆI U  NAJŠIREM MOGUĆEM LUKU.

*** 

 

Gledam ovaj list belog papira i pokušavam u pamet da dozovem izvesnu količinu, ako ništa, ono bar pristojnih rečenica, od prostih do proširenih, kojima bih, koristeći se mnoštvom apozicija, epiteta, interesantnih glagola, zamenica, pridjeva, i ostale gamadi, iskazala na najpovoljniji način neke od svojih nagomilanih i krajnje nepoželjnih misli.

No kako redovi odmiču, postaje sve očiglednije da se tako *Nešto neće desiti, jer stanje na putevima moždanih vijuga autora je nadasve neizvesno, usled nagle promene vremenskih prilika u području njegove duše.

(Da, Nešto je opet uzelo maha)

Naime, celokupnu oblast vedrih osećanja, u naletu nepovoljnih kosmičkih delovanja, zamračio je tmuran oblak mučnih emocija, čije dejstvo autor još uvek nije u stanju da nadvlada. Do kraja dana ne očekuje se apsolutno nikakva promena, čak štaviše, moguće je očekivati i pogoršanje, sa mestimičnim pljuskovima i grmljavinom.

Blago zbunjenom, ili čak pomalo frustriranom, ni krivom, ni dužnom, čitalaštvu, preporučujem dobri stari kišobran, kao efikasan metod zaštite od bujice nebuloza koje slede.

Četa seljeka se pak sakrila ispod stoga sena, ali bez obzira na sve, opet su tu, da pruže podršku, ukoliko publika zakaže.

            Tama na pozornici.
Mukla tišina koju počinje remetiti tuberkulozni kašalj, najstarijeg pripadnika gledališta, koji se tu našao voljom neumornog upropaštača tekstova (svi već znamo o kome je reč), ali koji se isto tako dezintegrisao na molekularni nivo, zvezdane prašine, voljom autora, a sve to u cilju sprečavanja nametljive retardacije, ionako već retardirane radnje.

            Autor nesigurno posrće do pozornice da bi bio okupan bledom svetlošću jednog prašnjavog reflektora.

Preznojava se...

nervozno lupka nogom...

... i zbunjeno gleda u polumrak, pitajući se:

 

- Šta ja, dođavola, radim ovde?

Zar nisam mogla da smislim neku interesantnu priču, blisku širokim narodnim masama, ili opišem dejstvo proteklog dana na moje duševno stanje i motoričke sposobnosti, ili jednostavno pišem o umetnosti, koja zauzima jedno od najznačajnijih mesta u mojim žitijama.

Ne, ja sam morala sebe da stavim na centar pozornice, i to pred nemilosrdnu publiku, bez i jedne jedine ideje šta dalje da radim.-

 

(U međuvremenu publika se nervozno komeša, u stilu, da je gađamo nečim i završimo priču, ili da sačekamo do kraja jer su sedišta nadasve udobna)

 

Još jedna kapljica znoja se kotrlja niz čelo...

Autorove ruke su takođe vlažne i lepljive i prosto bude čežnju za sapunom.

 

-Šta radiš ovde zaista, ha, ha?- začu se, negde iz daljine, ili dubine, onaj dobro poznati glas, autorovog najvećeg neprijatelja.

 

(Publika trlja krmeljave oči, budeći se iz nečega što bi u najbolju ruku ličilo na hibernaciju, da su umesto ljudskih, na sedištima, bile u pitanju medveđe stražnjice. Pitanje je upravo opalilo autoru jednu sasvim opravdanu pljusku, zbog činjenice da je u prethodnoj rečenici u sporno pitanje ugurao medveđu pozadinu. Autor se ponizno izvinjava i obećava da će u buduće paziti i na dostojanstvo Pitanja, jednako kao i Početka)

 

-Nešto, trebalo je da znam! – procedi napaćeni autor misleći da je mikrofon isključen, ali avaj, predstava je tek sada počela.

 

-Oooo, pa dragi moj autoru, znao si ti od Početka! – odbrusi mu Nešto kao iz topa.

-U nedostaku inspiracije opet posežeš za besmislenim raspravama sa svojim unutrašnjim ja, s kojim, uzgred rečeno, ne smeš da se suočš i koje ne smeš da prihvatiš kao sastavni deo sebe. Čak si mi dala ime u neodređenoj zamenici! Nešto, ha,ha.

 No, kako hoćeš ja ću ti biti na raspolaganju još dugo, dugo, pa možeš i sam da pretpostaviš koliko dugo.-

Potom se začu neverovatno pokvaren napad grohota.

Onu kapljicu na autorovom čelu smenilo je još stotinjak istih, u roku od par sekundi, a onaj neprijatno iznenađeni izraz lica, krajnje tup i nesvakidašnji.

(da bi zblanutoj publici bilo jasnije o kakvoj je ekspresiji reč, pozvali smo dobrog starog tumača izraza lica, koji je sa sigurnošću utvrdio da se radi o izrazu, koji bi nam najverovatnije, pod uslovom da može da govori, iskreno saopštio: Ni sam ne znam šta radim na ovom licu, samo znam da mi je krajnje neudobno i želim da nestanem, and damn, I feel dumb!)

Autor u ovom trenutku počinje bivati duboko svestan da je predstava osuđena na propast još i pre nego je počela, te odlučuje da zblanuti izraz lica, zameni novim, drskim i spremnim za borbu.

Ovakav nalet samopouzdanja nije osetila još od kad je završila prvu godinu faksa s prosekom 10.0.

            (Opet tama i malecna dramska pauzica, od dva deminutiva, koji s mešavinom neuka uma daju pleonazam. Ovo pak služi autoru kao priprema za borbu, a publici kao prilika da se snabde sredstvima masovnog izražavanja nezadovoljstva, i čijim bi usmeravanjem ka autoru eventualno doživela katarzu.

Dakle, u pitanju su jaja, kupus, voćna salata, paradajz, splačine i mokre čarape.)

            Autor istupi pred publiku, ukoliko se reč istupiti može primeniti u ovom slučaju, jer je sve, više manje, podsećalo na posrtanje.

            -Ne gledajte me tako! Svi mi imamo *nešto u sebi. Neko *toga, naravno, još uvek nije ni svestan...

... da, da, to se odnosi na većinu gospode koja je zaposela ova sedišta na večerašnjoj predstavi i koja me posmatra pogledom, (koji bi me, u slučaju da mu se dodeli uloga sudije, verovatno poslao na doživotnu)

...a neko je pak ovako kao ja, možda čak i previše svestan, ali u nemogućnosti da se izbori sa istim.

Onaj koji to uspe, a takvih je jako malo, doživljava neprimetni ekvivalent prosvetljenja.

Slobodno vizualizirajte tibetanskog monaha.

Dakle, ono što možda pokušavam reći jeste da sam svesna svoje mračne strane, a koja pod svojim okriljem ne skriva samo tamu, već ceo jedan svet satkan od strahova, negativne enrgije, i neverovatno maglovitih misli, i postaje mi sve teže da se izborim sa istim.

            Možda zato što konstantno bežim od istine, od suštine...

Zato što pokušavam da živim kao da sam van ovog vremena i prostora...

... i taj osećaj da sam uhvaćena u mrežu nekog sivila, gde se polako gubim i nestajem, gde ne razlikujem sebe od senke, ili san od stvarnosti...

... i još nešto me muči...

Loša navika da se vezujem za ljude koji kad-tad nađu načina da me povrede, svesno lili nesvesno, nije bitno...

...i što se više vežem za njih, utoliko više boli...

... a boli i zato što na kraju shvatim da ti ljudi u stvari i nisu stvarni, već neka idealizovana projekcija mojih nastojanja da ih učinim takvim, savršenim, dobrim, saosećajnim...  

 

Kao što dobri stari Kastaneda reče, ’’Kada čovek nema šta da izgubi, ohrabri se. Plašljivi smo samo kada postoji nešto čemu možemo da budemo privrženi.’’, no za tako nešto treba odlikovanje višeg nivoa svesti, za koje autor još uvek nije spreman.

 

Opet tišina, i nervozno komešanje publike.

 

Mali broj gledalaca je autora, umesto aplauzom, nagradio sa par saosećajnih klimova glavom, dobar deo je razočarano odmahnuo rukom, a ostatak je izašao već pri samom početku.

           

No, kako bilo, Besno pile, kao večiti ludi optimista, nadu polaže u neki od narednih postova, sretno što je ovog puta pošteđen izravne kritike nemilosrdne publike u vidu gađanja sočnim psovkama, voćem i povrćem.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kada bi postojala mogućnost da čulom mirisa prepoznate ’kakvoću’ nadolazećeg teksta, verovatno biste pobegli glavom bez obzira, sa suptilnim osećajem blage mučnine u stomačnim predelima.

Dakle, ako uzmemo već spomenutu reč, iliti ’kakvoću’, te joj oduzmemo par jačih ’aduta’, kao npr. slovo, ’v’, zatim ’o’, a potom i ’ć’, postaće nam prilično jasno na šta ovaj tekst miriše.

            Dobro, sad kad sam kao po dobrom starom običaju upropastila početak, mogu s mirom da se bacim i na upropaštavanje ostatka.

(ostatak je pak najavio da će svako bacanje na njega imati katastrofalne posledice po izvršioca radnje),

Hvala, imaćemo to u vidu!

Naravno, već je opšte poznato, da glavni i odgovorni krivac za ovakvu destrukciju nisam ja, već *Nešto sasvim drugo, a da su ovi pokušaji pisanja, očajničko nastojanje da se oslobodim *Nečega.

           

Faza 2, (gde autor shvata koliko je u stvari zbunio pre svega sebe, a potom i nevine čitaoce, i gde po ko zna koji put rešava da se uozbilji, a tekst podvrgne plastičnoj operaciji, kako bi ga do samog kraja krasio epitet suvislog.)

 U poslednje vreme strašno me muči činjenica koja se tiče mog konstantnog ’razočaravanja’ u ljude. (Činjenica je upravo uložila žalbu zbog glagola ’muči’ koji se našao u njenoj neposrednoj blizini i pritom ugrozio njen smukomstečeni ugled)

Ne, ne, ne, samo ne prevrćite očima u stilu ’Čuj ovog mizantropa’, jerbo se moje razočarenje ne tiče celokupnog čovečanstva, već određene količine ljudi koje nekoć smatrah bliskim.

Ne mogu sa sigrunošću utvrditi šta se tačno desilo, i zbog čega, samo znam da je bilo spontano. Počeli smo se lagano udaljavati jedni od drugih, dok na kraju nismo postali potpuni stranci.

Možda je prirodan proces sazrevanja imao pune ruke posla, ali opet...,

...opet to pitanje, jesam li ja kriva?

Kriva zato što slepo verujem ljudima, što nastojim da vidim samo ono najbolje u njima, a samim tim ih idealizujem.

            Ili, sa druge strane, imam previsoka očekivanja?

Ne znam. Zaista.

            Da li je moguće da smo se toliko promenili, i da ništa više nije ostalo sem sebičluka i bezosećajnosti?

’Svi za jednog, svako za sebe’...

Nekada su mi nedostajali,...

... sada, sa svakim razočarenjem, sve manje.

Ne poznajem ih, a ni ni mene izgleda...

Možda je tako najbolje....

 blah...