KRIK BESNOG PILETA

Dakle, da li krenuti sa nizom bolnih, retoričkih, i u suštini njihovog postojanja, krajnje uzaludnih pitanja, čijim postavljanjem se ne postiže apsolutno ništa, osim možda manifestacije umereno - mazohističkog dela autorove ličnosti, te izvlačenja iz naftalina nešto* nalik svežnju emocija ne-bas-tako-prijatnog karaktera?

                (Međutim,više nije u pitanju DA LI, obzirom da je prethodno pitanje, negde usput razvilo sopstvenu svest i retoričku formu, te rešilo da se postavi samo od sebe i time napakosti posrnuloj spisateljici, izazivajući komešanje grupice spornih emocija koje jedva čekaju da se smeste u prvi red i centar ovog izlaganja.

Tako (...dok autor analizira situaciju i matematičkim formulama pokušava doći do kalkulacije koja bi mu pomogla u ustanovljivanju stepena do kojeg je prosečno naivni čitaoc spreman ići čitajući nardene redove,a da već na početku ne izvede pogrešan zaključak o autorovom mentalnom stanju) emocije već počinjiu da divljaju poput grupe zadrtih navijača, paleći baklje, irazbijajući izloge autorove duše.

                Svestan da im smisao za deduktivno zaključivanje nije jača strana, (možda zbog činjenice da IQ grupe opada s porastom broja jedinki u istoj), autor je lupio šakom o sto, te snagom svoje slabašne volje, (nakon višečasovne borbe) uspeo potisnuti grupu nepoželjnih, ali ništa manje razbesnelih, delikventnih emocija,u onaj čuveni kutak unutrašnjeg Ja, gde se obično odlažu potisnute stvari.(...one što čika Frojd putem slobodnih asocijacija izmami napolje).

Obzirom da polje emocija još uvek nije očigledno spremno za obradu, ako se objektivno sagleda njegova divljačka priroda, reših da zanemarim svaku od prethodno izrečenih misli, te pokušam spasiti situaciju mislima čiji je sadržaj toliko plitak da bi se mogao uporediti s Paris Hilton.

Ne, ne, ni to neće ići.

Nije da nisam plitka, nego mi ništa ne pada na pamet.

-Aaaaaaaaaaj!

(znala sam, Nešto* mi je palo na pamet, i moram priznati veoma jako tresnulo o glavu, ako se uzme u obzir intenzitet sile, ubrzanje ili drugi Njutnov zakon, rezultat je veoma bolna kontuzija)

Zanemariću ovu podmuklu opstrukciju i prebaciti se direktno na zaključak prerano-završenog teksta, čiji će sadržaj ostati nedorečen do daljnjeg, ali iz sasvim opravdanog razloga, tj. veoma izvesne mogućnosti da se transformiše u još jednu prepirku autora sa samim sobom i Neštom*, a koja zna biti veoma bolna (kao što se i vidi iz priloženog)*

(Autor se u međuvremenu intenzivno preznojava, jer ga je Zaključko pomenuo, skrenuvši krajnje dobronamerno pažnju na sopstvenu definiciju.(Pažnja pak nije bila zadovoljna ovim skretanjem, zato što preferira pravolinijsko kretanje, ali je rešila to civilizovano prihvatiti budući da je skretanje ipak bilo dobronamerno)

Zaključak predstavlja sažetak, sintezu i poentu svega što je izneseno u celokupnom izlaganju, te korespondira zakonima logike,oslanjajući se na ranije iznete teze analitičkog dela, međutim jedini zaključak koji iz ovog teksta možemo izvući jeste onaj već spomenuti koji se tiče autorovog mentalnog stanja, a koji svesrdno oponira definicji odzgo.

 

 

Bacih se u zagrljaj dubine sopstvenog uma,ali me plićak dočeka raširenih ruku...

Stoga je nešto što je trebalo biti nalik na konkretan text, izrazilo blage nagoveštaje konvertovanja u sopstvenu, (dijametralno suprotnu) misaonu/pisaonu celinu...

Autor se razočarano počeska po glavi,užasnuti naprasnom svesnošću sebi svojstvenog nezanja...

***

 (Dramska pauza, zbog unutrašnjeg sukoba, ili moralne dileme, kako prihvatiti sebe onakvim kakvi  jeste? (...a u slučaju da ste možda tupi,dosadni, ili ružni... eh, da i puni neznanja)

                Ova vrsta moralne dileme je najverovatnije posledica loše probave, nedostatka samopouzdanja i  još kojekavih elementarinih čestica čije poreklo još uvek nije ustanovljeno.

Problem kod ovih upitnih formi, pored doslednosti, smisla i potrebe,  može bitii njihova nametljiva priroda, zbog osobine da za sobom povlače i nekolicinu nedužnih pitanja, a opet ekvivalentnih u pogledu dramske nedoumice, no bezvidljive veze sa prvopostavljenim...

Npr: Kako doprineti svetskom miru?  Spasiti kitove i sl.

 

(ovo takođe služi nestrpljivim čitaocima da skrenu misli sa teksta na neke mnogo važnije životne probleme, jer je veoma moguće da će ih ostatak dovesti u najbolju ruku do razočaravajućeg stanja.

...a autor bi u tom slučaju uspešno izbegao prezir frustriranog čitaoca)

 

Zašto? (istina da ovo pitanje nema trenutno neku određenu konotaciju, ali u nedostatku boljeg početka, autor se poslužio bilo-kakvim)

 

Khm, pa vrlo jednostavno, pisac je imao želju podeliti nešto poučno, nadasve mudro, a opet primamljivo širokim narodnim, čitateljskim masama.

(kao i na svakom prapočetku prethodnih blogova.)

 Međutim, razmislivši, u deliću milisekunde je shvatio da nema zapravo ništa što bi bilo podeljivo pa makar i imaginarnom čitateljstvu...

Opet, otiđemo li korak dalje, u drugu krajnost i pretpostavimo da pisac ima svašta da kaže, onda se opet gubimo u apstrakciji i neodređenosti samog pojma, čime se isti automatski izjednačava sa svojom suprotnošću, te se opet vraćamo na početak ili to famozno ništa. Čar je pronaći nešto, (ali ne ono čuveno Nešto*), već takozvanu zlatnu sredinu, pola puta međ' dve krajnosti! (U slučaju autora taj put, je još uvek neutaban, i željan nogu)

(Stoga je opet pitanje, u toku treće dramske pauze, kako se otisnuti u neistražene predele sopstvenog uma, ma koliko plitki oni bili? Kako izvući živu glavu nakon suočenja sa tako izvesnom količinom opasnosti kamenitog dna plićaka? Hoće li ostati modrica ili ožiljak do kraja života na nedužnom čelu?)

               

  Nakon izvesnog vremena, provedenog u samosažaljenju izazvanom besmislenim pitanjima, autor je osetio blago tupu bolu predelu čeonog režnja.

Beše to grupica siromašnih misli koje su izgubljeno lutale naokolo, udarajući povremeno o mračne zidove mentalnog sklopa.

‘Mogu li pobediti samu sebe?’-oglasi se jedna.

‘Zašto?’ – upita druga.

 ‘Zato što sam prinuđena da se borim sa svojim Ja.’-odgovori treća.

‘Zašto?’-ponovi druga.

‘Možda zato što nisam zadovoljna trenutnom sobom’-odgovorih naglas.

‘Izgleda da je autor objavio rat samom sebi’-izvede zaključak četvrta misao, te oprezno odšeta u pravcu tame, ne želeći da se nađe u žarištu zbivanja.

 

Tako bih volela da bar jedan unos započnem kako treba, s dozom klasike i zrele, suvisle ozbiljnosti, što bi po logičnom sledu dodgađaja eventualno dovelo do pokušaja eskalacije istog u nešto nadasve čitljivo, primamljivo i manijakalno uporno da se putem svoje megalomanske ambicije približi statusu jednog sasvim običnog dnevnika.

Međutim, vrlo je velika razlika između onoga što bih volela i onoga što radim. Uzrok je kao što se da pretpostaviti, khm, ono Nešto, a posledica, priličan skup baljezgotina upakovanih tako da poprime izgled teksta.

Autor naravno, nikada ne propušta priliku da uputi upozorenje i izvinjenje nevinim čitaocima (ako ih uopšte i ima) zbog opsesivno-kompulsivne potrebe da navedene baljezgotine smešta na papir i objavljuje u (do sada) skromnim količinama.

Naravno i ovaj put sam imala želju da napišem jedan sasvim pristojan tekst, koji bi obuhvatio univerzalnu temu živtone monotonije, i bio začinjen izvesnim brojem neizrečenih emocija,  nagomilanih frustracija i paradoksalnih situacija. No, još pre samog početka shvatila sam da bi se sve to ustvari pretvorilo u jedan blago mučan proces kopanja po duševnoj bašti, za koji autor još uvek nije spreman.

(iako mu je ašov već pri ruci kao i podrška imaginarne čete seljaka)

Možda i jesam spremna, ali se zavaravam i izbegavam součenje sa istinom.

’Istina oslobađa’, dobacuje mi Nešto, ali isto tako znam da istina može i da zaboli.

                           

(Tri zvezdice, kao simbol elegične pauze)

 

(u svrhu što boljeg dramskog efekta audiovizualizirajte neku srcedrapajuću muziku, crknuto mače i miris pečenog kestena)

 

Istini za volju, pristojni tekstovi su ionako precenjeni. Kao i markirana garderoba,ali o tome neki drugi put.

Hmm, opet baljezgam, opet digresija i nepotrebna retardacija prilično šuplje priče,

koja ne vodi ni čemu, i koju autor očajnički pokušava da zakrpi, prilično jadnim kombinacijama osiromašenih rečenica.

Ovog puta reč RETROSPEKCIJA me blago potapša po leđima, i taman kad sam se spremila da je otresem kao ciganče slinu, savest me zagriže onako krvnički te reših da otvorim dušu.

Dakle, već izvesno vreme autor se oseća usamljeno.

(Eto napisah, ništa strašno, trebala bih to češće da radim)

(negde između zaglušujuće buke kreirane od strane imaginarne čete seljaka kojom se obično izražava masovno oduševljenje i buke kreirane od strane sivih moždanih ćelija nevinog čitaoca, a kojom se obično izražava vređanje inteligencije, začu se i glas kojeg se autor najviše i pribojavao)

            -Ha, ha, ha, ti usamljena!? Pored toliko ljudi koji te okružuju, ti se osećaš usamljenom?

Ili si luda, ili razmažena do besvesti.

-Volela bih kada bi bar za trenutak poštedeo moj tok razmišljanja, i otišao da prosipaš te jeftino – sarkastične upadice, u kanalizaciju sopstvenog intelekta.

Elem, ako zanemarimo prethodnu digresiju, do izvesnog dela, i naučno dokažemo da autor nije lud (ma koliko se Nešto trudilo da dokaže suprotno), a kamoli razmažen, ostaje nam da se suočimo sa istinom.

Dakle, usamljenost. Tako milozučna i tako nepoželjna reč.

Za duhovno/emotivno/mentalni sklop poput mog, samoća često zna biti jako inspirativna, pa čak i prijatna. No u poslednje vreme, kada mi je potrebno da budem okružena i inspirativnim i prijatnim ljudima, dešava se da deficit istih pokvari moje raspoloženje.

Gde su ti ljudi s kojima bih mogla pričati o umetnosti, snovima, udaljenim zemljama, mitskim bićima, o stvarnosti i fikciji, o knjigama i putovanjima?

Nadam se da su tu negde, samo mi treba vremena da ih pronađem.

Do tada ću usamljenost ubijati praktičnim radom, internetom, knjigama i dobrom starom milkom od jagode.