KRIK BESNOG PILETA

Dakle, pokušavam naterati sebe, da se suočim s tim, *nečim, po poslednji put, ali se moja kuraž stidljivo pokazala kao ekvivalent hrabrosti jednog vrlo smelog miša.

No, ako nema suočenja, nema ni teksta, pomislio bi neki zbunjeni čitalac, naviknut da od autora očekuje uvek jedne te iste nebulozne tekstove u vidu besmislenih prepirki sa samim sobom.

No, po koznakoji put autor je odlučio da nastavi s pisanjem brez obzira na sve, iako istini za volju, nema blage veze o čemu bi pisao, i gde će ga pero najzad odvući.

            (Dobro, znam taj pogled, pero, tastatura, svejedno. Metafore ionako služe kao očajnički potez spašavanja, nečega što je već i pre početka osuđeno na propast)

           

            *Ova neizvesnost služi svim akademskim, poštenim, naivnim i zbunjenim građanima da na vreme shvate gorku istinu - predstojeći redovi smrde na dosadu, te da svoje dragoceno vreme utroše na neku zanimljiviju aktivnost poput tombole ili boćanja.

           

POŠTOVANI GLEDAOCI PROGRAM NASTAVLJAMO PRENOSOM NAJNOVIJEG IZVEŠTAJA SA PODRUČJA PIŠČEVE (be)SVESTI...

 

 Hej, hej. stanite malo! Ovo stvarno nema smisla! Ko ste vi i ko vam daje za pravo da

mi se mešate, u prirodan tok misli? (misli se ovde malo začudiše, s obzirom da do ovog trenutka nisu bile svesne svog tekućeg stanja)

 

ŠTOVANI GLEDAOCI IZVINJAVAMO SE ZBOG AUTOROVIH MANIJAKALNIH UPADICA, CELA EKIPA RADI NA OTKLANJANJU OVE TEHNIČKE GREŠKE, NADAMO SE SKOROM POČETKU PRENOSA, HVALA NA STRPLJENJU,

            VAŠA REDAKCIJA

 

            -Ma koja redakcija, u vražiju mater!

Ovo je nečuveno! Ili ćete me pustiti da pišem ili... ,

...ma pustite me!,

...Nešto, jesi li to ti?

...hej!

...čujete li, žaliću se vrhovnim organimaaaa!!!,

„$“#%“#$%&!!!...

            (glas autora misteriozno nestaje u pozadini)

U međuvremenu Nešto sedi u omiljenoj autorovoj fotelji, sa kezom osobe koja je svasna da sedi u autorovoj omiljenoj fotelji.

(U drugom međuvremenu, autor grozničavo pokušava da uspostavi kontrolu nad samim sobom i okrene pravac teksta u svoju korist.)

 

(*U nekoj drugoj dimenziji, zapovednik Zvezdanih trupa vodi krvavu bitku za spas rodne planete Mediokritona, zahvaćenu invazijom kvazigalaktičkih organizama nepoznatog porekla, ali sa vrlo naprednijom tehnologijom, poput modifikatora subatomskih čestica i generatora subprostornih anomalija...)

 

POŠTOVANI GLEDAOCI UKLJUČUJEMO SE U DIREKTAN PRENOS:

 

            ’’U ovom trenutku, autor očajnički nastoji da zagospodari sopstvenim umom, i spreči svaki dalji izliv naučno-fantastičnih baljezgotina, koje Nešto tako podmuklo infiltriralo u tekst.

            Nešto se pak i dalje zlobno kezi, u trijumfalnom naletu samozadovoljstva.

Naš pisac menja boje, brzinom na kojoj bi mu svaki iole normalan kameleon pozavideo, i poslednjim atomom snage svojih napaćenih neurona, nerava, ganglija i sive moždane mase, poseže za ostacima zdravog razuma, ali avaj!

Nešto je preuzelo vođstvo u ovom kritičnom trenutku dovodeći situaciju do krajnjih granica neizvesnoti! Da li će napaćeni autor biti u stanju da se izbori s tim ili ne?

Da bi saznali podrobnije, dragi gledaoci, prebacujemo se u sam centar zbivanja,tj. direktno u piščev um.’’

            -Dragi moj autoru, zašto si tako istrajan u opiranju? Pa mi smo tim! Brat i sestra, sijasmki blizanci...

            -Prekini više! Čekaj samo da dođem sebi! Platićeš mi!

            -Ha, ha, ha, bla, bla, bla! Hajde dosadila si i bogovima i narodima s tim praznim pretnjama! Posmatraj me kao saveznika. Ja sam ono što daje zanimljivost tvojim teskstovima. Začin, mirođija, šlag na torti...

            -Začepi! Ti si običan korov, pantljičara, parazitski isprdak za upropaštavanje tekstva, a i mog uma, ako ćemo iskreno.

            -Khhh, ha, ha, ho, ho, ’’mog uma’’? Ha ha, ti to zoveš umom!

Draga moja, žao mi je što ću te razočarati, to što ti nazivaš umom, prestalo je biti samo tvoje, davno, davno... biće bolje da ubuduće koristimo onu divnu prisvojnu zamenicu NAŠ!

            -NIKAD! – kriknu autor izbezumljeno, a zatim povika: -Četo napred!

*Četa seljaka je jedva dočekala, i naravno sa sve nazubljenim vilama krenula u opaki juriš na još opakiju neman koja je zagospodarila piščevom svešću.

            Šta se dalje dogodilo, pa, zamislite Nešto, i njegov zlobni kez, koji je uvidevši ozbiljnost situacije, pobegao  glavom bez obzira, ustupivši mesto bolnom grču, životinjskom kriku i plešućim zvezdicama. Neračunajući na ovaj faktor iznenađenja, u vidu juriša verne čete seljaka i vrha sveže nazubljene vile u svojoj stražnjici, Nešto se povuklo u namračniju pećinu piščevog uma, psujuću i proklinjući, i naravno oslobodivši (bar za kratko) autora, svog nametljivog  prisustva.

            U ovom delu, jedan uproni čiatalac očekuje dalji razvoj situacije, pretpostavljajući da će autor na samom kraju (oslobođen napasti) napisati nešto pametno, poučno ili u najmanju ruku izvesti neki suvisao zaključak, ali..

Da, ovo je taj deo u kome nasamareni čitalac shvata da je nasamaren, i da je jedina veza između pridjeva poput pametno, poučno, suvislo, i autora, ona paradoksalne prirode.

 

 

PAŽNJA! SVAKA SLIČNOST S LIČNOSTIMA IZ STVARNOG ŽIOVTA JE NAMERNA! DOGAĐAJI I FENOMENI OPISANI U PREDSTOJEĆEM TEKSTU, REZULTAT SU LIČNOG, DUGOGODIŠNJEG, ISKUSTVA, PONEKE TRAUME I ZBROJA NEVEROVATNIH SITUACIJA, KOJI SU IMALI INTENZIVAN UTICAJ NA PSIHOFIZIČKO STANJE AUTORA, NJEGOVU MOĆ RASUĐIVANJA, I SPOSOBNOST DA OPISIVANJE ISTIH ZADRŽI ZA SEBE!
unapred se izvinjavam svim penzionerima i njihovim simpatizerima!

                                                                   ***

Poznat je priličan broj fenomena pod kojim se penzioner ukazuje po busevima, ali najčešći su sledeći:

1.FENOMEN (pre)DEBELE BABE
2.FENOMEN PIJANOG STARCA (u prigradskim mestima)
3.FENOMEN UGLAĐENE GOSPOĐE (u gradskim mestima)
4.FENOMEN BESPOMOĆNOG STARCA (u svim mestima)

1. Nju ćete najlakše prepoznati, debela je i baba je, i obično ima problema pri ulasku na vrata. No bez obzira na to u stanju je da pogazi sve pred sobom i po svaku cenu uđe u već prepun autobus.
Javlja se u dve forme: smrdljivoj i lepljivoj.
Prva forma, u najblažoj varijanti, odaje miris zaprške i kojekavih začina, dok u onoj težoj miris ima notu uobičajenog ljudskog znoja, samo pojačanog na kvadrat s dodatkom nekih supstanci čije poreklo još uvek nije sa sigurnošću ustanovljeno, ali dovoljnih da ’miris’ učine nepodnošljivim. Na ovaj šmek su naravno rezistentni još samo ostali penzioneri.
(rezistentnost im pomaže da trpe najgora telesna isparenja, što svoja, što drugih, samo kako bi prozor ostao zatvoren.)
Druga forma nastaje mutacijom prve, što rezultuje neverovatnom količinom lučenja znoja usled čega se javlja i mutacija svesti nosioca a ispoljava se u vidu sociopatske tendencije ili bolesnog nagona  da isti znoj obriše u tesnom kontaktu s drugim ljudima, tj. lepeći se za njih. Žrtve su najčešće bespomoćne usled činjenice da je debela baba pozamašnog obima, (pristojno govoreći), tj. teško zaobilazna. Međutim i kao takva ona je u stanju da se progura i kroz najveću gužvu, snagom svoje oznojene mase. Na kraju izaće suva i srećna, ostavljajući žrtve sa tragičnim posledicama blikog kontakta treće vrste.

2. Pijanog starca je malo teže primetiti, u urbanim podnebljima, dok u je u onim ruralnim najčešće nezaobilazna pojava. Gotovo da može poneti titulu maskote lokalnog prevoznog sredstva, poznatijeg i kao seljobusa. Možda ga, u prvi mah, nećete registrovati vizuelno, međutim to neće sprečiti vaše čulo mirisa da prepozna razna alkoholna isparenja, što iz flaše, što iz krezavih usta penzionera, pa čak i ona ispod pazuha. Vama je naravno već ionako loše, pozelenili ste  i jedva čekate sledeću stanicu da siđete. Međutim za penzionera je igra tek počela. U jednoj ruci drži plastičnu bočicu sprite-a, ispunjenu nekom sumnjivom tekućinom koja miriše na dobru staru brlju, a drugom se labavo pridržava za neki rukohvat, ukoliko imate sreće, u suprotnom naslanjaće se na vas, i druge ljude u blizini koji, za razliku od njega, čvrsto stoje na nogama. Bez obzira na to što ste majcu navukli na nos u cilju lakšeg  podnošenja miomirisa, bez obzira na vaša kolutanja očima i pokušaje ignorisanja ovako pripite pojave, penzioner će isto tako bez obzira na sve, onako pod 'gasom', sretan i druželjubiv, zdušno da vas ponudi 'domaćom', potapše po leđima i pita : 'A čija/i si ti, blago dedi?', a potom pozove da 'popričate' po jednu. Ukoliko vam uspe da se ne onesvestite, ili izvedete onaj čuveni riogleto iz dubine duše (čitaj stomaka), onda vam možda isto tako pođe za rukom da se sklonite na bezbednu distancu, a u najboljem slučaju izađete iz vozila. Ova vrsta penzionera samo naizgled deluje bezopasno. Istraživanja su pokazala da je dugogodišnja evolucija, (ili mutacija) doprinela razvoju neverovatanog predatorskog instikta ovih organizama. Naime, njihova strategija je sledeća: prvo omamljuje plen isparenjima opojnog sredstva, (najčešće rakijom), vršeći attack na čulo mirisa, i izazivajući mučninu. Potom sledi bliski kontakt, gde taktilnim putem izaziva disbalans centra ravnoteže (naslanjanje, posrtanje, na žrtvu i sl.). U trećoj fazi, kada je nesrećnik krajnje bespomoćan, pijani penzioner će ga dokrajčiti svojim omiljenim oružjem: 'Pevanjem na uvce'

nastaviće se...

Ovaj unos nastao je kao rezultat iscrpljujećeg i nadasve mučnog nastojanja da se podnesu paklene muke, opšte poznate u krugovima običnih smrtnika....

Ne, ne, ne... dopustite da se poslužim eufemizmom, (u suprotnom neću biti shvaćena na zadovoljavajući način, tj. onaj upakovan pod okrilje epiteta OZBILJAN)

Dakle, ukoliko dozvolite sebi, oprostite autoru (na nedostatku smislenog pisanja), i naprosto uverite vaše unutrašnje Ja, Intuiciju ili ’nešto’ u unutrašnjosti vašeg bića (pod uslovom da vaše nešto nije slično mom) da je nastavak čitanja ovih redova vredan vremena i naprezanja očnog živca, možda, apostrofiram, možda se ostatak ovog teksta pokaže konstruktivnijim, da ne kažem interesantnijim od ovog tipičnog lošeg početka.

(Mislim da mi Početak u ovom trenutku žestoko zamera, s ozbiljnom pretnjom da će me tužiti zbog necivilizovanih i neozbiljnih postupaka, kojim ga svaki put prilikom pisanja svrstavam u kontekst Lošeg ,

’’/$&#$&/#$&%$#%Z#$“%...’’ – khm, ovde se pak služi veoma prljavim jezikom ((na opšte čuđenje jezika, koji se maločas okupao)) i nekim vrlo smelim psovkama, koje iz razumljivih razloga ostaju šifrovane)

Međutim, kao što se da primetiti iz aviona, kamiona i ostalih prevoznnih sredstava, da će naredni redovi teško doneti išta interesantno, (Naredni redovi se svojski trude u svakom slučaju), autor će imati razumevanja za svakog čitaoca koji u ovom trenutku shvati koliko je ustvari sabran i normalan, te zahvali Bogu što nema potrebe da piše slične baljezgarije a pritom i šizofreničnu smelost da ih objavljuje, eventualno opsuje i baci se na čitanje dobrog starog Tolstoja s namerom da obraduje svoj koeficijent inteligencije sa još par IQ-ova.

U svakom slučaju, autor ugledajući se na vladiku Danila, nastavlja, sam za sebe!

Dakle, ispočetka.

Eufemizam...,

koncentriši se....,

...još malo...,

Ok, setila sam se!

Namera mi je, još na samom startu, bila iznošenje mišljenja, frustracija,  i prljavih čarapa vezanih za javni gradski prevoz.

Onda sam naravno totalno zastranila kao i na svakom, ne usuđujem se reći lošem, početku.

(već smo konstatovali da je to posledica Nešto-vih zlokobnih, mutnih, pokvarenih i apsolutno ljigavih smicalica)

Naime ovaj unos nastao je tokom vožnje (unapred se izvinjavam zbog nečitkog rukpoisa) onim popularnim prevoznim sredstvom koje penzionerima onemogućava stojanje, jer ih prilikom ulaska u isto, gotovo u trenu spopadnu sve moguće, boljke, boleščure i fizičke devijacije, počev od kostobolje, reume, gihta, osetljivog kuka, klimave proteze, pa sve do išijasa i gljivica na nogama.

Naravno do ovako drastičnih manifestacija svega spomenutog dolazi samo ukoliko penzioner uđe i bude primoran da stoji u autobusu. Inače je u stanju da u redovima za hleb, mleko i lekove stoji satima, bez ikakvih posledica.

Nažalost ovom pradoksu još uvek nije utvrđen uzrok.

Naime, ustanovljeno je da je boravak u ovom prevoznom sredstvu koban samo ukoliko penzioner nije uspeo na vreme da spusti svoju mlitavu stražnjicu na slobodno, a neretko i na već zauzeto sedište. 

(Međutim prosto je čudo kako saznanje da su ugledali slobodno mesto, leči svaku boljku i naprosto podmlađuje, pa je penzioner spreman i na trku s preponama samo da zasedne)

Nažalost ni ovom pradoksu još uvek nije utvrđen uzrok.

            Potom sledi drugi deo, ili faza onomatopeje, gde penzioner počinje da se oglašava, po svaku cenu, tj. onda kada na njega niko od prisutnih ne obraća pažnju.

Oglašavanje se najčešće registruje u vidu hiperbolisanih bolnih uzdaha (ponekad i izdaha), tipa: ’Eeeh, današnja omladina’, ’Uuuh, sad sam od doktora!’, ’Aaaah, ubi me promaja!*

(promaja – imaginarna krvožedna neman, koja napada isključivo penzionere, a obično vreba iza otvorenih prozora autobusa, vozova, stanova, automobila i sl. Nevidljiva je golim okom, ali vremenom je penzioner razvio šesto čulo kojim uspešno predoseća njen napad, i iz mere predostrožnosti i želje da poživi još par godinica, prilikom ulaska zatvara sve prozore, šibere, vrata i sl. (na opšte gušenje, preznojavanje i ispuštanje raznoraznih telesnih miomirisa, ostatka populacije u busu.)

Penzioneru će naravno na ovom činu biti zahvalni samo drugi penzioneri i niko više.

Bez obzira što je naučno dokazano da dejstvo promaje ne može imati letalan ishod, u svesti penzionera ona je i dalje ekvivalent kuge.

Nažalost ni ovom paradoksu još uvek nije ustanovljen uzrok.   

(mlađi ljudi je uglavnom doživljavaju kao sasvim bezopasan i prijatan povetarac ili naprosto dašak svežeg vazduha)