KRIK BESNOG PILETA

No, ako nema suočenja, nema ni teksta, pomislio bi neki zbunjeni čitalac, naviknut da od autora očekuje uvek jedne te iste nebulozne tekstove u vidu besmislenih prepirki sa samim sobom.

No, po koznakoji put autor je odlučio da nastavi s pisanjem brez obzira na sve, iako istini za volju, nema blage veze o čemu bi pisao, i gde će ga pero najzad odvući.

            (Dobro, znam taj pogled, pero, tastatura, svejedno. Metafore ionako služe kao očajnički potez spašavanja, nečega što je već i pre početka osuđeno na propast)

            *Ova neizvesnost služi svim akademskim, poštenim, naivnim i zbunjenim građanima da na vreme shvate gorku istinu - predstojeći redovi smrde na dosadu, te da svoje dragoceno vreme utroše na neku zanimljiviju aktivnost poput tombole ili boćanja.

POŠTOVANI GLEDAOCI PROGRAM NASTAVLJAMO PRENOSOM NAJNOVIJEG IZVEŠTAJA SA PODRUČJA PIŠČEVE (be)SVESTI...

 Hej, hej. stanite malo! Ovo stvarno nema smisla! Ko ste vi i ko vam daje za pravo da

mi se mešate, u prirodan tok misli? (misli se ovde malo začudiše, s obzirom da do ovog trenutka nisu bile svesne svog tekućeg stanja)

ŠTOVANI GLEDAOCI IZVINJAVAMO SE ZBOG AUTOROVIH MANIJAKALNIH UPADICA, CELA EKIPA RADI NA OTKLANJANJU OVE TEHNIČKE GREŠKE, NADAMO SE SKOROM POČETKU PRENOSA, HVALA NA STRPLJENJU,

            VAŠA REDAKCIJA

            -Ma koja redakcija, u vražiju mater!

Ovo je nečuveno! Ili ćete me pustiti da pišem ili... ,

...ma pustite me!,

...Nešto, jesi li to ti?

...hej!

...čujete li, žaliću se vrhovnim organimaaaa!!!,

„$“#%“#$%&!!!...

            (glas autora misteriozno nestaje u pozadini)

U međuvremenu Nešto sedi u omiljenoj autorovoj fotelji, sa kezom osobe koja je svasna da sedi u autorovoj omiljenoj fotelji.

(U drugom međuvremenu, autor grozničavo pokušava da uspostavi kontrolu nad samim sobom i okrene pravac teksta u svoju korist.)

(*U nekoj drugoj dimenziji, zapovednik Zvezdanih trupa vodi krvavu bitku za spas rodne planete Mediokritona, zahvaćenu invazijom kvazigalaktičkih organizama nepoznatog porekla, ali sa vrlo naprednijom tehnologijom, poput modifikatora subatomskih čestica i generatora subprostornih anomalija...)

POŠTOVANI GLEDAOCI UKLJUČUJEMO SE U DIREKTAN PRENOS:

            ’’U ovom trenutku, autor očajnički nastoji da zagospodari sopstvenim umom, i spreči svaki dalji izliv naučno-fantastičnih baljezgotina, koje Nešto tako podmuklo infiltriralo u tekst.

            Nešto se pak i dalje zlobno kezi, u trijumfalnom naletu samozadovoljstva.

Naš pisac menja boje, brzinom na kojoj bi mu svaki iole normalan kameleon pozavideo, i poslednjim atomom snage svojih napaćenih neurona, nerava, ganglija i sive moždane mase, poseže za ostacima zdravog razuma, ali avaj!

Nešto je preuzelo vođstvo u ovom kritičnom trenutku dovodeći situaciju do krajnjih granica neizvesnoti! Da li će napaćeni autor biti u stanju da se izbori s tim ili ne?

Da bi saznali podrobnije, dragi gledaoci, prebacujemo se u sam centar zbivanja,tj. direktno u piščev um.’’

            -Dragi moj autoru, zašto si tako istrajan u opiranju? Pa mi smo tim! Brat i sestra, sijasmki blizanci...

            -Prekini više! Čekaj samo da dođem sebi! Platićeš mi!

            -Ha, ha, ha, bla, bla, bla! Hajde dosadila si i bogovima i narodima s tim praznim pretnjama! Posmatraj me kao saveznika. Ja sam ono što daje zanimljivost tvojim teskstovima. Začin, mirođija, šlag na torti...

            -Začepi! Ti si običan korov, pantljičara, parazitski isprdak za upropaštavanje tekstva, a i mog uma, ako ćemo iskreno.

            -Khhh, ha, ha, ho, ho, ’’mog uma’’? Ha ha, ti to zoveš umom!

Draga moja, žao mi je što ću te razočarati, to što ti nazivaš umom, prestalo je biti samo tvoje, davno, davno... biće bolje da ubuduće koristimo onu divnu prisvojnu zamenicu NAŠ!

            -NIKAD! – kriknu autor izbezumljeno, a zatim povika: -Četo napred!

*Četa seljaka je jedva dočekala, i naravno sa sve nazubljenim vilama krenula u opaki juriš na još opakiju neman koja je zagospodarila piščevom svešću.

            Šta se dalje dogodilo, pa, zamislite Nešto, i njegov zlobni kez, koji je uvidevši ozbiljnost situacije, pobegao  glavom bez obzira, ustupivši mesto bolnom grču, životinjskom kriku i plešućim zvezdicama. Neračunajući na ovaj faktor iznenađenja, u vidu juriša verne čete seljaka i vrha sveže nazubljene vile u svojoj stražnjici, Nešto se povuklo u namračniju pećinu piščevog uma, psujuću i proklinjući, i naravno oslobodivši (bar za kratko) autora, svog nametljivog  prisustva.

            U ovom delu, jedan uproni čiatalac očekuje dalji razvoj situacije, pretpostavljajući da će autor na samom kraju (oslobođen napasti) napisati nešto pametno, poučno ili u najmanju ruku izvesti neki suvisao zaključak, ali..

Da, ovo je taj deo u kome nasamareni čitalac shvata da je nasamaren, i da je jedina veza između pridjeva poput pametno, poučno, suvislo, i autora, ona paradoksalne prirode.