KRIK BESNOG PILETA

Dakle, da li krenuti sa nizom bolnih, retoričkih, i u suštini njihovog postojanja, krajnje uzaludnih pitanja, čijim postavljanjem se ne postiže apsolutno ništa, osim možda manifestacije umereno - mazohističkog dela autorove ličnosti, te izvlačenja iz naftalina nešto* nalik svežnju emocija ne-bas-tako-prijatnog karaktera?

                (Međutim,više nije u pitanju DA LI, obzirom da je prethodno pitanje, negde usput razvilo sopstvenu svest i retoričku formu, te rešilo da se postavi samo od sebe i time napakosti posrnuloj spisateljici, izazivajući komešanje grupice spornih emocija koje jedva čekaju da se smeste u prvi red i centar ovog izlaganja.

Tako (...dok autor analizira situaciju i matematičkim formulama pokušava doći do kalkulacije koja bi mu pomogla u ustanovljivanju stepena do kojeg je prosečno naivni čitaoc spreman ići čitajući nardene redove,a da već na početku ne izvede pogrešan zaključak o autorovom mentalnom stanju) emocije već počinjiu da divljaju poput grupe zadrtih navijača, paleći baklje, irazbijajući izloge autorove duše.

                Svestan da im smisao za deduktivno zaključivanje nije jača strana, (možda zbog činjenice da IQ grupe opada s porastom broja jedinki u istoj), autor je lupio šakom o sto, te snagom svoje slabašne volje, (nakon višečasovne borbe) uspeo potisnuti grupu nepoželjnih, ali ništa manje razbesnelih, delikventnih emocija,u onaj čuveni kutak unutrašnjeg Ja, gde se obično odlažu potisnute stvari.(...one što čika Frojd putem slobodnih asocijacija izmami napolje).

Obzirom da polje emocija još uvek nije očigledno spremno za obradu, ako se objektivno sagleda njegova divljačka priroda, reših da zanemarim svaku od prethodno izrečenih misli, te pokušam spasiti situaciju mislima čiji je sadržaj toliko plitak da bi se mogao uporediti s Paris Hilton.

Ne, ne, ni to neće ići.

Nije da nisam plitka, nego mi ništa ne pada na pamet.

-Aaaaaaaaaaj!

(znala sam, Nešto* mi je palo na pamet, i moram priznati veoma jako tresnulo o glavu, ako se uzme u obzir intenzitet sile, ubrzanje ili drugi Njutnov zakon, rezultat je veoma bolna kontuzija)

Zanemariću ovu podmuklu opstrukciju i prebaciti se direktno na zaključak prerano-završenog teksta, čiji će sadržaj ostati nedorečen do daljnjeg, ali iz sasvim opravdanog razloga, tj. veoma izvesne mogućnosti da se transformiše u još jednu prepirku autora sa samim sobom i Neštom*, a koja zna biti veoma bolna (kao što se i vidi iz priloženog)*

(Autor se u međuvremenu intenzivno preznojava, jer ga je Zaključko pomenuo, skrenuvši krajnje dobronamerno pažnju na sopstvenu definiciju.(Pažnja pak nije bila zadovoljna ovim skretanjem, zato što preferira pravolinijsko kretanje, ali je rešila to civilizovano prihvatiti budući da je skretanje ipak bilo dobronamerno)

Zaključak predstavlja sažetak, sintezu i poentu svega što je izneseno u celokupnom izlaganju, te korespondira zakonima logike,oslanjajući se na ranije iznete teze analitičkog dela, međutim jedini zaključak koji iz ovog teksta možemo izvući jeste onaj već spomenuti koji se tiče autorovog mentalnog stanja, a koji svesrdno oponira definicji odzgo.