KRIK BESNOG PILETA

Ova rečenica pojavila se s namerom da iz sebe iznjedri još jedan glomazan niz istih (ne bukvalno, već rečenica, s nekim krajnje intrigantnim sadržajem), no kako su slova odmicala autor je uvideo besmisao sopstvenih misli i rešio da ustvari ne napiše ništa.

Međutim, negde tokom kucanja prethodnih redova, osetio je nadasve tupu bol, i krajnje neprijatno grickanje, koje se malo po malo transformisalo u žestoko glodanje, tako da mu je pred očima trenutno oživela slika nevidljivog, ali opet ratobornog, kanibalističkog plemena, s poprilično junačkim apetitom.

Da,  kao što ne možete pretpostaviti, reč je čuvenoj griži savesti. (Pisati li ne pisati, retoričko pitanje je sad?!)

Otkud ona?

E pa, fino. Potrudiću se obajsniti najprostije što mogu, iako mi prosta objašnjenja ne idu od ruke. (više od noge), elem, stvar je u sledećem :

(Sledeći nervozno odmahuje glavicom pitajući se koja je to stvar u njemu)

Naime, autor je visoko svestan svojih nesposobnosti koje se tiču pismenih sposobnosti, kada je u pitanju izražavanje sopstvenih stavova, kroz neko, recimo blago prozno štivo.

Mišljenja je da njegovi stavovi ne zavređuju ukrašavanje papira svojim prisustvom, jer kao što se dalo primetiti na samom _____ (ovo je mesto koje će sam čitalac ukrasiti pogrdnim pridjevom po izboru) početku, autor prečesto izražava zapanjujuću tendencijuju degradiranja sopstvenih misli, umnih sposobnosti i svojih skromnih vrlina.  

            (Opet sam dužna ostaviti upozorenje za nevine čitaoce:

Još ima vremena da uzmete dobrog starog Hesea!)

            Dakle, zaista sam imala nameru i iskrenu želju da napišem nešto suvislo, pa da s ponosom mogu reći ovo zaista liči na dnevnik, blog, svejedno, no moje misli su se očigledno gotovo automatski našle uvređene zbog tako pogano pripisanog atributa kojim se dovode u tesnu vezu s besmilenim, i naravno isto tako automatski osnovale sindikat i stupile u štrajk.

Autor je naravno shvatio koliko su one zapravo ozbiljne u svom naumu, jer uprkos činjenici da se veoma ponizno izvinio istim, misli ga i dalje nisu htele poslužiti.

(Ovde su se misli opet,  po ko zna koji put brecnule, jer im uloga poslužitelja nije predviđena scenariom)

            (Za uporne čitaoce: Ako vam se Hese doima napornim, setite se Prusta i Kafke!)

Sada već postaje jasnije zašto ne mogu napisati ništa, uprkos pulsirajućoj želji.

Ne mogu da pišem o svojim strahovima, jer ih smatram glupim.

Ne mogu da pišem o današnjem danu, jer ga smatram nevažnim.

Ne mogu da pišem o svojoj patnji, jer je nisam dostojna!

Ne mogu da pišem o ljudima, zbog toga što su mi strani.

Ne mogu da pišem o sebi, zato što se čini uzaludnim!

 

(Autor se unapred izvinjava zbog doze negativne enrgije koja neprimetno isparava iz prethodnih redova.

 

Dobro, došao je i taj kobni trenutak.

(trenutak kada tvorac ovih redova pravi grimasu, a koju bi nam tumač grimasa protumačio kao:

Čini mi se da ovaj post nije trebao biti objavljen after all... No sad je kasno, neka ga tu, a vi se pravite da ga niste ni pročitali.)

(Trenutak se ovog momenta zbunjeno češka po glavi, pitajući se zašto *nešto tako bezazleno poput njega, može biti kobno)

 

(upravo zbog gore navedene zvezdice, op.a.)

PAŽNJA! SVAKA SLIČNOST S LIČNOSTIMA IZ STVARNOG ŽIOVTA JE NAMERNA! DOGAĐAJI I FENOMENI OPISANI U PREDSTOJEĆEM TEKSTU, REZULTAT SU LIČNOG, DUGOGODIŠNJEG, ISKUSTVA, PONEKE TRAUME I ZBROJA NEVEROVATNIH SITUACIJA, KOJI SU IMALI INTENZIVAN UTICAJ NA PSIHOFIZIČKO STANJE AUTORA, NJEGOVU MOĆ RASUĐIVANJA, I SPOSOBNOST DA OPISIVANJE ISTIH ZADRŽI ZA SEBE!
unapred se izvinjavam svim penzionerima i njihovim simpatizerima!

                                                                   ***

Poznat je priličan broj fenomena pod kojim se penzioner ukazuje po busevima, ali najčešći su sledeći:

1.FENOMEN (pre)DEBELE BABE
2.FENOMEN PIJANOG STARCA (u prigradskim mestima)
3.FENOMEN UGLAĐENE GOSPOĐE (u gradskim mestima)
4.FENOMEN BESPOMOĆNOG STARCA (u svim mestima)

1. Nju ćete najlakše prepoznati, debela je i baba je, i obično ima problema pri ulasku na vrata. No bez obzira na to u stanju je da pogazi sve pred sobom i po svaku cenu uđe u već prepun autobus.
Javlja se u dve forme: smrdljivoj i lepljivoj.
Prva forma, u najblažoj varijanti, odaje miris zaprške i kojekavih začina, dok u onoj težoj miris ima notu uobičajenog ljudskog znoja, samo pojačanog na kvadrat s dodatkom nekih supstanci čije poreklo još uvek nije sa sigurnošću ustanovljeno, ali dovoljnih da ’miris’ učine nepodnošljivim. Na ovaj šmek su naravno rezistentni još samo ostali penzioneri.
(rezistentnost im pomaže da trpe najgora telesna isparenja, što svoja, što drugih, samo kako bi prozor ostao zatvoren.)
Druga forma nastaje mutacijom prve, što rezultuje neverovatnom količinom lučenja znoja usled čega se javlja i mutacija svesti nosioca a ispoljava se u vidu sociopatske tendencije ili bolesnog nagona  da isti znoj obriše u tesnom kontaktu s drugim ljudima, tj. lepeći se za njih. Žrtve su najčešće bespomoćne usled činjenice da je debela baba pozamašnog obima, (pristojno govoreći), tj. teško zaobilazna. Međutim i kao takva ona je u stanju da se progura i kroz najveću gužvu, snagom svoje oznojene mase. Na kraju izaće suva i srećna, ostavljajući žrtve sa tragičnim posledicama blikog kontakta treće vrste.

2. Pijanog starca je malo teže primetiti, u urbanim podnebljima, dok u je u onim ruralnim najčešće nezaobilazna pojava. Gotovo da može poneti titulu maskote lokalnog prevoznog sredstva, poznatijeg i kao seljobusa. Možda ga, u prvi mah, nećete registrovati vizuelno, međutim to neće sprečiti vaše čulo mirisa da prepozna razna alkoholna isparenja, što iz flaše, što iz krezavih usta penzionera, pa čak i ona ispod pazuha. Vama je naravno već ionako loše, pozelenili ste  i jedva čekate sledeću stanicu da siđete. Međutim za penzionera je igra tek počela. U jednoj ruci drži plastičnu bočicu sprite-a, ispunjenu nekom sumnjivom tekućinom koja miriše na dobru staru brlju, a drugom se labavo pridržava za neki rukohvat, ukoliko imate sreće, u suprotnom naslanjaće se na vas, i druge ljude u blizini koji, za razliku od njega, čvrsto stoje na nogama. Bez obzira na to što ste majcu navukli na nos u cilju lakšeg  podnošenja miomirisa, bez obzira na vaša kolutanja očima i pokušaje ignorisanja ovako pripite pojave, penzioner će isto tako bez obzira na sve, onako pod 'gasom', sretan i druželjubiv, zdušno da vas ponudi 'domaćom', potapše po leđima i pita : 'A čija/i si ti, blago dedi?', a potom pozove da 'popričate' po jednu. Ukoliko vam uspe da se ne onesvestite, ili izvedete onaj čuveni riogleto iz dubine duše (čitaj stomaka), onda vam možda isto tako pođe za rukom da se sklonite na bezbednu distancu, a u najboljem slučaju izađete iz vozila. Ova vrsta penzionera samo naizgled deluje bezopasno. Istraživanja su pokazala da je dugogodišnja evolucija, (ili mutacija) doprinela razvoju neverovatanog predatorskog instikta ovih organizama. Naime, njihova strategija je sledeća: prvo omamljuje plen isparenjima opojnog sredstva, (najčešće rakijom), vršeći attack na čulo mirisa, i izazivajući mučninu. Potom sledi bliski kontakt, gde taktilnim putem izaziva disbalans centra ravnoteže (naslanjanje, posrtanje, na žrtvu i sl.). U trećoj fazi, kada je nesrećnik krajnje bespomoćan, pijani penzioner će ga dokrajčiti svojim omiljenim oružjem: 'Pevanjem na uvce'

nastaviće se...

Ovaj unos nastao je kao rezultat iscrpljujećeg i nadasve mučnog nastojanja da se podnesu paklene muke, opšte poznate u krugovima običnih smrtnika....

Ne, ne, ne... dopustite da se poslužim eufemizmom, (u suprotnom neću biti shvaćena na zadovoljavajući način, tj. onaj upakovan pod okrilje epiteta OZBILJAN)

Dakle, ukoliko dozvolite sebi, oprostite autoru (na nedostatku smislenog pisanja), i naprosto uverite vaše unutrašnje Ja, Intuiciju ili ’nešto’ u unutrašnjosti vašeg bića (pod uslovom da vaše nešto nije slično mom) da je nastavak čitanja ovih redova vredan vremena i naprezanja očnog živca, možda, apostrofiram, možda se ostatak ovog teksta pokaže konstruktivnijim, da ne kažem interesantnijim od ovog tipičnog lošeg početka.

(Mislim da mi Početak u ovom trenutku žestoko zamera, s ozbiljnom pretnjom da će me tužiti zbog necivilizovanih i neozbiljnih postupaka, kojim ga svaki put prilikom pisanja svrstavam u kontekst Lošeg ,

’’/$&#$&/#$&%$#%Z#$“%...’’ – khm, ovde se pak služi veoma prljavim jezikom ((na opšte čuđenje jezika, koji se maločas okupao)) i nekim vrlo smelim psovkama, koje iz razumljivih razloga ostaju šifrovane)

Međutim, kao što se da primetiti iz aviona, kamiona i ostalih prevoznnih sredstava, da će naredni redovi teško doneti išta interesantno, (Naredni redovi se svojski trude u svakom slučaju), autor će imati razumevanja za svakog čitaoca koji u ovom trenutku shvati koliko je ustvari sabran i normalan, te zahvali Bogu što nema potrebe da piše slične baljezgarije a pritom i šizofreničnu smelost da ih objavljuje, eventualno opsuje i baci se na čitanje dobrog starog Tolstoja s namerom da obraduje svoj koeficijent inteligencije sa još par IQ-ova.

U svakom slučaju, autor ugledajući se na vladiku Danila, nastavlja, sam za sebe!

Dakle, ispočetka.

Eufemizam...,

koncentriši se....,

...još malo...,

Ok, setila sam se!

Namera mi je, još na samom startu, bila iznošenje mišljenja, frustracija,  i prljavih čarapa vezanih za javni gradski prevoz.

Onda sam naravno totalno zastranila kao i na svakom, ne usuđujem se reći lošem, početku.

(već smo konstatovali da je to posledica Nešto-vih zlokobnih, mutnih, pokvarenih i apsolutno ljigavih smicalica)

Naime ovaj unos nastao je tokom vožnje (unapred se izvinjavam zbog nečitkog rukpoisa) onim popularnim prevoznim sredstvom koje penzionerima onemogućava stojanje, jer ih prilikom ulaska u isto, gotovo u trenu spopadnu sve moguće, boljke, boleščure i fizičke devijacije, počev od kostobolje, reume, gihta, osetljivog kuka, klimave proteze, pa sve do išijasa i gljivica na nogama.

Naravno do ovako drastičnih manifestacija svega spomenutog dolazi samo ukoliko penzioner uđe i bude primoran da stoji u autobusu. Inače je u stanju da u redovima za hleb, mleko i lekove stoji satima, bez ikakvih posledica.

Nažalost ovom pradoksu još uvek nije utvrđen uzrok.

Naime, ustanovljeno je da je boravak u ovom prevoznom sredstvu koban samo ukoliko penzioner nije uspeo na vreme da spusti svoju mlitavu stražnjicu na slobodno, a neretko i na već zauzeto sedište. 

(Međutim prosto je čudo kako saznanje da su ugledali slobodno mesto, leči svaku boljku i naprosto podmlađuje, pa je penzioner spreman i na trku s preponama samo da zasedne)

Nažalost ni ovom pradoksu još uvek nije utvrđen uzrok.

            Potom sledi drugi deo, ili faza onomatopeje, gde penzioner počinje da se oglašava, po svaku cenu, tj. onda kada na njega niko od prisutnih ne obraća pažnju.

Oglašavanje se najčešće registruje u vidu hiperbolisanih bolnih uzdaha (ponekad i izdaha), tipa: ’Eeeh, današnja omladina’, ’Uuuh, sad sam od doktora!’, ’Aaaah, ubi me promaja!*

(promaja – imaginarna krvožedna neman, koja napada isključivo penzionere, a obično vreba iza otvorenih prozora autobusa, vozova, stanova, automobila i sl. Nevidljiva je golim okom, ali vremenom je penzioner razvio šesto čulo kojim uspešno predoseća njen napad, i iz mere predostrožnosti i želje da poživi još par godinica, prilikom ulaska zatvara sve prozore, šibere, vrata i sl. (na opšte gušenje, preznojavanje i ispuštanje raznoraznih telesnih miomirisa, ostatka populacije u busu.)

Penzioneru će naravno na ovom činu biti zahvalni samo drugi penzioneri i niko više.

Bez obzira što je naučno dokazano da dejstvo promaje ne može imati letalan ishod, u svesti penzionera ona je i dalje ekvivalent kuge.

Nažalost ni ovom paradoksu još uvek nije ustanovljen uzrok.   

(mlađi ljudi je uglavnom doživljavaju kao sasvim bezopasan i prijatan povetarac ili naprosto dašak svežeg vazduha)