KRIK BESNOG PILETA

Ova rečenica pojavila se s namerom da iz sebe iznjedri još jedan glomazan niz istih (ne bukvalno, već rečenica, s nekim krajnje intrigantnim sadržajem), no kako su slova odmicala autor je uvideo besmisao sopstvenih misli i rešio da ustvari ne napiše ništa.

Međutim, negde tokom kucanja prethodnih redova, osetio je nadasve tupu bol, i krajnje neprijatno grickanje, koje se malo po malo transformisalo u žestoko glodanje, tako da mu je pred očima trenutno oživela slika nevidljivog, ali opet ratobornog, kanibalističkog plemena, s poprilično junačkim apetitom.

Da,  kao što ne možete pretpostaviti, reč je čuvenoj griži savesti. (Pisati li ne pisati, retoričko pitanje je sad?!)

Otkud ona?

E pa, fino. Potrudiću se obajsniti najprostije što mogu, iako mi prosta objašnjenja ne idu od ruke. (više od noge), elem, stvar je u sledećem :

(Sledeći nervozno odmahuje glavicom pitajući se koja je to stvar u njemu)

Naime, autor je visoko svestan svojih nesposobnosti koje se tiču pismenih sposobnosti, kada je u pitanju izražavanje sopstvenih stavova, kroz neko, recimo blago prozno štivo.

Mišljenja je da njegovi stavovi ne zavređuju ukrašavanje papira svojim prisustvom, jer kao što se dalo primetiti na samom _____ (ovo je mesto koje će sam čitalac ukrasiti pogrdnim pridjevom po izboru) početku, autor prečesto izražava zapanjujuću tendencijuju degradiranja sopstvenih misli, umnih sposobnosti i svojih skromnih vrlina.  

            (Opet sam dužna ostaviti upozorenje za nevine čitaoce:

Još ima vremena da uzmete dobrog starog Hesea!)

            Dakle, zaista sam imala nameru i iskrenu želju da napišem nešto suvislo, pa da s ponosom mogu reći ovo zaista liči na dnevnik, blog, svejedno, no moje misli su se očigledno gotovo automatski našle uvređene zbog tako pogano pripisanog atributa kojim se dovode u tesnu vezu s besmilenim, i naravno isto tako automatski osnovale sindikat i stupile u štrajk.

Autor je naravno shvatio koliko su one zapravo ozbiljne u svom naumu, jer uprkos činjenici da se veoma ponizno izvinio istim, misli ga i dalje nisu htele poslužiti.

(Ovde su se misli opet,  po ko zna koji put brecnule, jer im uloga poslužitelja nije predviđena scenariom)

            (Za uporne čitaoce: Ako vam se Hese doima napornim, setite se Prusta i Kafke!)

Sada već postaje jasnije zašto ne mogu napisati ništa, uprkos pulsirajućoj želji.

Ne mogu da pišem o svojim strahovima, jer ih smatram glupim.

Ne mogu da pišem o današnjem danu, jer ga smatram nevažnim.

Ne mogu da pišem o svojoj patnji, jer je nisam dostojna!

Ne mogu da pišem o ljudima, zbog toga što su mi strani.

Ne mogu da pišem o sebi, zato što se čini uzaludnim!

(Autor se unapred izvinjava zbog doze negativne enrgije koja neprimetno isparava iz prethodnih redova.

Dobro, došao je i taj kobni trenutak.

(trenutak kada tvorac ovih redova pravi grimasu, a koju bi nam tumač grimasa protumačio kao:

Čini mi se da ovaj post nije trebao biti objavljen after all... No sad je kasno, neka ga tu, a vi se pravite da ga niste ni pročitali.)

(Trenutak se ovog momenta zbunjeno češka po glavi, pitajući se zašto *nešto tako bezazleno poput njega, može biti kobno)

(upravo zbog gore navedene zvezdice, op.a.)