KRIK BESNOG PILETA

'Sigurno se pitate šta ova rečenica traži ovde?

E, pa i ja se isto pitam, bez obzira što je nezreli plod mog tipkanja po tastaturi!

Ustvari, pitam se da li se ista moze smatrati mojom?

Kao prvo - Našla se tu protiv Volje!

Kao drugo - Pojavila se bez Razmišljanja i Analize!

Kao treće – Izgleda kao da prkosi autoru!

Verovatno bih trebala da je lišim postojanja, jer (na svu sreću), još uvek imam tu moć, ali imam osećaj da nešto krije i što duže budem tipkala, možda eventualno i provalim svrhu njene nametljive prirode.'

 
(/4$#““!#$%&//(///))()/=)=/$“!!:::.....

(ovaj deo služi čitaocu, jednako kao i autoru kao momenat mozganja nad pročitanim, meditacija na temu 'Šta ova lupeta', i u krajnjem slučaju odlazak u zahod na čitanje nekog zanimljivijeg štiva)

Kako vreme i slova odmiču ispostavlja se, ili su pak takvi izgledi, da Rečenica u stavri i nema svrhu, a kamoli skrivenu nameru!

Hmmm, no s druge strane možda je to neka od njenih perfidnih taktika čiji je cilj da me navede na pogrešan zaključak?! (ovo je retoričko pitanje, da ne bude zabune)

 

 

(Dok pisac vodi nesvakidašnji unutrašnji bitku, poznatu i pod imenom 'Šta sad?,' s krajnje neizvesnim ishodom, nailazi grupa seljaka, po ko zna koji put, mašući vilama u ohrabrujućem ritmu, kao prava moralna podrška  posrnulom autoru)

 

-Hvala dragi moji! Šta bih ja bez vas!? – (kiseli kez autora)

 

(Za one koji su se tek uključili, kratak pregled: Autor pokušava shvatiti smisao svoje rečenice, ne polazi mu od ruke. Slobodno se isključite.)

 

Dakle, rečenica je i dalje tu, ruga se i izaziva napaćenog autora, koji i dalje bleji u istu poput neke sasvim pristojne, ali ipak blago naivne ovce.

 

DRAMSKA PAUZA

  

 

Nakon pauze primećujemo Zakljčak koji se polako šunja u vidu transcendentalnog značenja sporne rečenice! Autor ga šutira u dupe, umoran od mozganja nad ’višim’ smislovima, pokušavajući da pronađe onaj, suptilniji, poznatiji i kao ’niži’. Taj se međutim dobro sakrio, ali igrom slučaja biva pronađen u najsmrdljivijoj rupi piščeve svesti. Sledi borba Povuci Potegni koja je doprinela da ’niži’ smisao bude izvučen za uši protiv svoje volje, uz pomoć par blagih šamara i pljuske preko zuba. (Autor je prošao relativno dobro, dve ogrebotine, i slomljeno rebro).

Međutim, kako nije računao na krhku prirodu nižeg smilsa rečenice tako nije mogao ni pretpostaviti da će jedna obična pljuska posedovati letalan ishod.

 

(seljaci tužno odmahuju glavom i vilama)

           

PROGRAM PREKIDAMO ZBOG NAJNOVIJIH VESTI:

 

SPECIJALNI IZVEŠTAJ:  Tragedija u području Piščeve Svesti.

Autor usmrtio Niži Smisao sopstvene rečenice.

Nakon pažljive i kranje precizne obdukcije unesrećene, stručni tim sivih moždanih ćelija iz okoline autorove lobanje, došao je do neverovatnog otkrića. Naime, igrom slučaja,

«##$#%$%$&$&$&...

(oprostite, iz režije nam upravo javljaju da je Slučaj izrazio oštro negodovanje po pitanju svog integriteta i indentiteta, naglašavajući da  je prisustvo imenice Igra, pa još i u instrumentalu, i to u njegovoj neposrednoj blizini, krajnje nedospustivo, iz dva razloga:

 

1. Slučaj je po svojoj izvornoj definiciji krajnje ozbiljan i svaka igra dovela bi u pitanje njegovu svrhu

            2. Slučaj igru prepušta deci!

Duboko se izvinjavamo Slučaju, a u cilju sprečavanja daljih sukoba i širenja bespotrebne retardacije radnje, mesto igre slučaja preuzeće Sticaj okolnosti)

Naime, sticajem okolnosti, pronađena je tajna oporuka Nižeg Smisla Rečenice, koja glasi:

            'Ja, Niži Smisao piščeve rečenice, pri čistoj svesti i sumnjivoj pameti svog Tvorca, dajem do znanja istom, da je moja svrha i uloga u spornoj Rečenici krajnje jednostavna, tj. da ga/je naučim par stvari:

            'Velike vrednosti kriju se i u malim, naizgled beznačajnim i neprimetnim stvarima. Koliko puta zablenuta u sopstvene misli, mozgajući o svrsi postojanja, dok šetaš parkom, prođeš a da ne obratiš pažnju na šapat prirode, lavež pasa ili dečiji osmeh, igru vetra i uvelog lišća, naizgled obični kamenčić, za koji je trebalo verovatno milijarde godina da postane to što jeste, i koji, kao takav u sebi nosi celi jedan univerzum, pa i samu tajnu kreacije. Ne možeš stalno šetati po oblacima! Opipaj tlo i udahni povremeno miris zemlje, približi se prirodi i približićeš se sama sebi! Iznenadićeš se kad shvatiš da su ti neki odgovori bili pod nosem, celo vreme...'

 
Ovoliko teksta, za jedan pišljivi, srceparajući, vulgarno optimistični svršetak! Pih. Zar da mi se smije u lice svako ko potroši dragoceno vreme u čitanju ove šake jada?

-Haha, e ovog puta si prevazišla samu sebe! Čak si i bez moje intervencije uspela tekstu da daš šmek, khm, one smeđe organske tvari, znaš već- iznenada dobaci Nešto, kezeći se poput retardiranog odžačara.

-Hej, hej, stani malo! Kakvo je to vređanje?- brecnu se Nešto u stilu klimakterične babe.

-HEJ! Prestani s tim, kad ti kažem!

-Oho ho! Nešto je malo nervozno! Ako hoćeš da prestanem, začepi gubicu i vuci se tamo odakle si i došao!

-Osvetiću ti se kad tad, samo da znaš- promumlja Nešto i odvuče se tamo odakle je i došlo.

Intenzivno svestan sadržaja svog teksta, u naletu samokritike, autor ovog puta gađa sam sebe, prvo verbalno, sa par čestitih psovki, a potom i taktilno, sa par ne tako čestitih cigli.

 

Noć.

Tama tako gusta da bi se i kašikom mogla zahvatiti!

Sablasna* zgrada na periferiji grada.

(sablasna u stilu ukletog engleskog zamka)

(Kamera kruži oko iste u slow motion-u, i zaustavlja se tik ispred jedinog osvetljenog prozora. U pozadini zvuk pokvarene ploče, i nesto između što bi se moglo dešifrovati kao 'Billie Holiday pevuši Body and Soul').

Autor zadovoljno kuca ove redove, nastojeći što uverljivije vizualizirati prethodno spomenutu zgradu. Međutim ubrzo mu misli odlutaju u sasvim drugom pravcu i kada bi imali tu moć da zavirimo u taj njegov maštoviti deo svesti, umesto zgrade videli bismo rafaelo kuglice ili milku od jagode. To je sasvim jasan i veoma prsot znak koji prstom ukazuje da se radi o kreativnoj blokadi. Slike se smenjuju, od čokolade, preko džinovskog pauka, do karlosa kastanede i naslaga paučine po uglovima zidova.

Autor počinje da se preznojava.

Svestan je da je Nešto ponovo u akciji. Međutim u trenutku kada su slike paučine počinjale smenjivati slike raspevanih kiselih krastavaca, Radoznala priroda autora neočekivano priskače u pomoć i suptilno mu nagoveštava:

-Proviri kroz prozor te zgrade.-

Savesna priroda mu sugeriše suprotno, i ne tako suptilno:

-Jesi li ti normalna?! Ko ti daje za pravo da špijuniraš nevine, nepoznate individue?-

Autor ipak odlučuje proviriti, gazeći nemilosrdno preko Savesti, od koje sada vidimo samo mrlju, čiji su znaci života približno jednaki restovanom krompiru.

(Publika sa nestrpljenjem iščekuje sledeće redove i nervozno guta kokice)

Autor ih časti faktorom iznenađenja!

Naime, provirivši kroz prozor shvata da gleda sam/u sebe! Sedi za kompjuterom u gluvo doba noći i kuca ovo što sada kuca! Potom se okreće ka prozoru i krajnje konfuzno gleda svoj odraz. Kao da ga prvi put vidi.

-Sve je to u tvojoj glavi- šapće mu Nešto, ispuštajući pregršt neartikulisanih zvukova, u vidu šištanja, pištanja, grgorenja, krkljanja i ostalih onomatopeja.

(E sad, budimo maštoviti i pretpostavimo za trenutak da postoji neko kao pnz iliti prevodilac neartikulisanih zvukova! Vidite, nije teško! On bi nam konkretne zvukove protumačio vrlo jednostavno!

'Jedan izuzetno zao, truo, pokvaren smeh'. Hvala prevodiocu, a mi nastavljamo dalje)

-I ti si u mojoj glavi! I ti si mi najveći problem! – reče autor besno u prozor, gledajući svoj odraz direktno u oči.

-Ček, ček malo! – na to će odraz, -Da se ja nisam pojavio, tj. provirio kroz prozor, ti ne bi imala o čemu da pišeš!

-A savest me je upozorila da ne virim!-

Odraz se nervozno zakašlja: -Khm, 'prešao' si preko njenih moralnih pridika, SVOJOM krivicom!

Vidim glumiš tu neko piskaralo i uvlačiš me u ovu radnju, zaplet, konverzaciju, bez potrebe! Misliš li da meni nije udobnije negde u malom, mračnom uglu tvoje (pod)svesti, gde mi je i mesto!?

-Ooooo! Sad sam Ja kriv! – dreknu autor u prozor, zagrcnu se, pa nastavi:

–Nemoj da glumiš nevinašce, 'Nešto'!

Itekako uživaš u ovim raspravama, da ne spominjem perfidne načine kojim mi upropaštavaš tekstove!-

(Publika saosećajno klima glavom)

Odraz se na to i odviše samozadovoljno nasmeši:

            - Pa jesi kriv! Čim nastavljaš s ovim besmislenim dijalogom, a ne, pardon! MONOLOGOM! -

-Hmm, pa kada mi ti ne bi upadalo i misli, ovaj tekst bi očigledno bio neko učtivo, ako ne to, onda u najmanju ruku neko komercijalno štivo, tipa 'Širenje svesti o uticaju globalnog zagrevanja', 'Današnja omladina', 'Stop pušenju', 'Štetne posledice otpadnih voda na biljnu vegetaciju Papue u Novoj Gvineji' i sl.- odbrusi autor.

-Eto vidiš, sve to govori nešto o tebi! Jednostavno nemaš ništa pametnije da kažeš, pa se prepireš sa mnom. – zaškripa odraz, dodavši: -I to bezuspešno, usuđujem se kazati! (još jedan zlobni kez)

Autor će na to besno:

-To više NEŠTO govori o meni, kako mi se čini! Ko si ti da me psihoanaliziraš? Postaješ sve podmukliji, to ti moram priznati! Uzeo si oblik mog odraza u prozoru i glumiš neku nadasve, pa upotrebiću onaj uvreženi tinejdžerski izraz COOL (drugi i ne zaslužuješ) INDIVIDUU!

-Ovog puta ne glumim!- spremno dočeka Nešto u vidu odraza. –Samo dokazujem da smo ti i ja jedno, bez obzira koliko ti pokušavao da me se rešiš! Kada to jednom shvatiš, biće kraj ovim iscrpljujućim 'dijalozima'

Autor uzima tastauru u ruke, zamišlja da je cigla i časti se višestrukim, uzastopnim i nadasve tupim udarcima u glavu. Pomodrela čvoruga na čelu drhtavim glasom očajanja preklinje: -Ne više, moliiiiiim teeeeeee! Ako boga znaš!-

(Publika zbunjeno gleda, otvorenih usta, napola sažvakanih kokica)

- Ti i ja jedno! Nikad! Ima da te amputiram kao šesti prst! Zapamti reči svog autora! I nemoj da misliš da nemam načina! Rešiću te se kad-tad, pa onda sam sebi zagorčavaj misli!

Ovog puta se Nešto, (ne očekujući ovako ozbiljnu pretnju),  očigledno sasvim zbunilo, i sasvim lagano povuklo u onaj deo piščevog uma, za koji nije ni znao da ga ima! Tu je moglo da smišlja nove podmukle planove i bar za neko vreme poštedi autora svog iritirajućeg prisustva.

 I kako to obično biva na kraju svake balade, Besno Pile izlazi na pozornicu, (nezadovoljno samim tekstom, samim sobom i ratom u Iraku), ali umesto gromoglasnog aplauza, publika ga časti prvim što im se našlo pri ruci počev od ostataka polusažvakanih kokica, pa sve do svežeg kupusa i mokrih čarapa!

Autor im pak uz pomoć ostatka mrvica svog dostojanstva poklanja jedan sasvim pristojan naklon i odlazi.  

Ne znam zasto ali odlucih da nastavim.

Mozda u inat 'Nestu', (do srzi zlokoban smiley).

Eto nisam ni pocela, a vec se javlja problem da necu uspeti ni zavrsiti!

Problem je uvek POCETI, posle sve ide lako.

Prethodna recenica me navela na jos dublje razmisljanje, te odlucih da joj pruzim sansu.

Kljucna misao, sto povlaci za sobom jos jednu, RETROSPEKCIJA!

Dakle, kao sto se moze nanjusiti (snjof,snjof-miris tratincica i ribljih iznutrica, ne znam zasto bas ovi mirisi, 'Nesto' je oduvek imalo bolesnu mastu) opisacu 'kako je SVE POCELO', tj. celu ovu Ja/'Nesto' situaciju.

(Upravo sam dobila i odobravajuce klimanje glavom cete seljaka, koja me verno prati jos od prethodnog bloga.)

********************************************************************

Jednog lepog dana, u dalekoj zemlji, in the galaxy far, far away (damn, vec mi se povraca), mali bedni zivot autora (iliti moje malenkosti) bi doveden u krizu, poljuljan egzistencijalnim strahom, skrhan razocaranjem, uzdrman globalnim problemima, suocen s gubitkom samopouzdanja, progutan osecanjem manje vrednosti, sazvakan gluposcu i ispljunut u zagrljaj krize indentiteta, sa smekom samosazaljenja, i prizvukom socijalnog otudjenja, i ovo zaista poprima razmere nezaustavljivosti, ili mi se cini? (Cini)

Shodno obrazlozenjima odozgo, bila sam primorana razviti sistem samoodbrane, koji se nije pokazao bas cvrstim i tako ispunio moja ocekivanja.

Ali sistem je sistem, a ne prvi macici, tako da ga nisam bacila u vodu!

Naime, pokusala sam sve svoje probleme, patnje, gluposti, i sumske borovnice, vizualizirati i oziveti, kako bih se lakse suocila sa istim. Neko vreme sistem je savrseno funkcionisao.

Sebe sam zamislila kao half-orc frenzied berserker-a (nekog *ebenog lvl-a) sa dodatno *ebenim warmace-om ili greataxe-om (po mogucnosti Chaosbringer, +6 greataxe of anarchic power) koji ide i redom kolje svoje strahove u vidu malih slabasnih goblina ...

(zamolila bih daktilografa da uzme u zanemarivanje prethodnu recenicu, kao jos jedan vid 'Nesto'-vog miniranja, opstrukcije i destrukcije, jeste da volim D&D, ali ovo je previse)

‘Kome zakon lezi u topuzu tragovi mu smrde necovjestvom’ – dobacuje mi Njegos.

-E pa, druze, to je bio moj nacin ‘borbe’ s problemima. Pokusala sam ih predstaviti sebi kao nesto sitno, jadno i bespomocno, a onda bi ih nemilosrdno ‘gazila’, ‘cedila’, ‘drobila’, ‘mucila’, ‘ubijala’. Pravi genocid, nema sta. Medjutim, nije dugo proslo pre nego sto su se ti isti jadani, mali, bespomocni okrenuli protiv mene. Stupili su u tzv. kolektivnu svest, u vidu Nečega, (a to Nesto, je pretpostavljam, moja mracna strana, sa kojom jos uvek ne mogu da se suocim onako kako bi trebalo. op.a.)

Ona/Ono me jako uznemirava, kao sto se i da videti iz prilozenih blogova.

Cinjenica jeste da smo do daljnjeg u sukobu!.

Direktan prenos mozete, a i ne morate pratiti na ovom blogu.

(za sve one koji se pitaju kako Nesto izgleda)

p.s. crtala sam ga krisom i uhvatila u onom meditativnom raspolozenju, gde smislja nove metode opstrukcije...