MONOLOG
Noć.
Tama tako gusta da bi se i kašikom mogla zahvatiti!
Sablasna* zgrada na periferiji grada.
(sablasna u stilu ukletog engleskog zamka)
(Kamera kruži oko iste u slow motion-u, i zaustavlja se tik ispred jedinog osvetljenog prozora. U pozadini zvuk pokvarene ploče, i nesto između što bi se moglo dešifrovati kao 'Billie Holiday pevuši Body and Soul').
Autor zadovoljno kuca ove redove, nastojeći što uverljivije vizualizirati prethodno spomenutu zgradu. Međutim ubrzo mu misli odlutaju u sasvim drugom pravcu i kada bi imali tu moć da zavirimo u taj njegov maštoviti deo svesti, umesto zgrade videli bismo rafaelo kuglice ili milku od jagode. To je sasvim jasan i veoma prsot znak koji prstom ukazuje da se radi o kreativnoj blokadi. Slike se smenjuju, od čokolade, preko džinovskog pauka, do karlosa kastanede i naslaga paučine po uglovima zidova.
Autor počinje da se preznojava.
Svestan je da je Nešto ponovo u akciji. Međutim u trenutku kada su slike paučine počinjale smenjivati slike raspevanih kiselih krastavaca, Radoznala priroda autora neočekivano priskače u pomoć i suptilno mu nagoveštava:
-Proviri kroz prozor te zgrade.-
Savesna priroda mu sugeriše suprotno, i ne tako suptilno:
-Jesi li ti normalna?! Ko ti daje za pravo da špijuniraš nevine, nepoznate individue?-
Autor ipak odlučuje proviriti, gazeći nemilosrdno preko Savesti, od koje sada vidimo samo mrlju, čiji su znaci života približno jednaki restovanom krompiru.
(Publika sa nestrpljenjem iščekuje sledeće redove i nervozno guta kokice)
Autor ih časti faktorom iznenađenja!
Naime, provirivši kroz prozor shvata da gleda sam/u sebe! Sedi za kompjuterom u gluvo doba noći i kuca ovo što sada kuca! Potom se okreće ka prozoru i krajnje konfuzno gleda svoj odraz. Kao da ga prvi put vidi.
-Sve je to u tvojoj glavi- šapće mu Nešto, ispuštajući pregršt neartikulisanih zvukova, u vidu šištanja, pištanja, grgorenja, krkljanja i ostalih onomatopeja.
(E sad, budimo maštoviti i pretpostavimo za trenutak da postoji neko kao pnz iliti prevodilac neartikulisanih zvukova! Vidite, nije teško! On bi nam konkretne zvukove protumačio vrlo jednostavno!
'Jedan izuzetno zao, truo, pokvaren smeh'. Hvala prevodiocu, a mi nastavljamo dalje)
-I ti si u mojoj glavi! I ti si mi najveći problem! – reče autor besno u prozor, gledajući svoj odraz direktno u oči.
-Ček, ček malo! – na to će odraz, -Da se ja nisam pojavio, tj. provirio kroz prozor, ti ne bi imala o čemu da pišeš!
-A savest me je upozorila da ne virim!-
Odraz se nervozno zakašlja: -Khm, 'prešao' si preko njenih moralnih pridika, SVOJOM krivicom!
Vidim glumiš tu neko piskaralo i uvlačiš me u ovu radnju, zaplet, konverzaciju, bez potrebe! Misliš li da meni nije udobnije negde u malom, mračnom uglu tvoje (pod)svesti, gde mi je i mesto!?
-Ooooo! Sad sam Ja kriv! – dreknu autor u prozor, zagrcnu se, pa nastavi:
–Nemoj da glumiš nevinašce, 'Nešto'!
Itekako uživaš u ovim raspravama, da ne spominjem perfidne načine kojim mi upropaštavaš tekstove!-
(Publika saosećajno klima glavom)
Odraz se na to i odviše samozadovoljno nasmeši:
- Pa jesi kriv! Čim nastavljaš s ovim besmislenim dijalogom, a ne, pardon! MONOLOGOM! -
-Hmm, pa kada mi ti ne bi upadalo i misli, ovaj tekst bi očigledno bio neko učtivo, ako ne to, onda u najmanju ruku neko komercijalno štivo, tipa 'Širenje svesti o uticaju globalnog zagrevanja', 'Današnja omladina', 'Stop pušenju', 'Štetne posledice otpadnih voda na biljnu vegetaciju Papue u Novoj Gvineji' i sl.- odbrusi autor.
-Eto vidiš, sve to govori nešto o tebi! Jednostavno nemaš ništa pametnije da kažeš, pa se prepireš sa mnom. – zaškripa odraz, dodavši: -I to bezuspešno, usuđujem se kazati! (još jedan zlobni kez)
Autor će na to besno:
-To više NEŠTO govori o meni, kako mi se čini! Ko si ti da me psihoanaliziraš? Postaješ sve podmukliji, to ti moram priznati! Uzeo si oblik mog odraza u prozoru i glumiš neku nadasve, pa upotrebiću onaj uvreženi tinejdžerski izraz COOL (drugi i ne zaslužuješ) INDIVIDUU!
-Ovog puta ne glumim!- spremno dočeka Nešto u vidu odraza. –Samo dokazujem da smo ti i ja jedno, bez obzira koliko ti pokušavao da me se rešiš! Kada to jednom shvatiš, biće kraj ovim iscrpljujućim 'dijalozima'
Autor uzima tastauru u ruke, zamišlja da je cigla i časti se višestrukim, uzastopnim i nadasve tupim udarcima u glavu. Pomodrela čvoruga na čelu drhtavim glasom očajanja preklinje: -Ne više, moliiiiiim teeeeeee! Ako boga znaš!-
(Publika zbunjeno gleda, otvorenih usta, napola sažvakanih kokica)
- Ti i ja jedno! Nikad! Ima da te amputiram kao šesti prst! Zapamti reči svog autora! I nemoj da misliš da nemam načina! Rešiću te se kad-tad, pa onda sam sebi zagorčavaj misli!
Ovog puta se Nešto, (ne očekujući ovako ozbiljnu pretnju), očigledno sasvim zbunilo, i sasvim lagano povuklo u onaj deo piščevog uma, za koji nije ni znao da ga ima! Tu je moglo da smišlja nove podmukle planove i bar za neko vreme poštedi autora svog iritirajućeg prisustva.
I kako to obično biva na kraju svake balade, Besno Pile izlazi na pozornicu, (nezadovoljno samim tekstom, samim sobom i ratom u Iraku), ali umesto gromoglasnog aplauza, publika ga časti prvim što im se našlo pri ruci počev od ostataka polusažvakanih kokica, pa sve do svežeg kupusa i mokrih čarapa!
Autor im pak uz pomoć ostatka mrvica svog dostojanstva poklanja jedan sasvim pristojan naklon i odlazi.