KRIK BESNOG PILETA

Kada bi postojala mogućnost da čulom mirisa prepoznate ’kakvoću’ nadolazećeg teksta, verovatno biste pobegli glavom bez obzira, sa suptilnim osećajem blage mučnine u stomačnim predelima.

Dakle, ako uzmemo već spomenutu reč, iliti ’kakvoću’, te joj oduzmemo par jačih ’aduta’, kao npr. slovo, ’v’, zatim ’o’, a potom i ’ć’, postaće nam prilično jasno na šta ovaj tekst miriše.

            Dobro, sad kad sam kao po dobrom starom običaju upropastila početak, mogu s mirom da se bacim i na upropaštavanje ostatka.

(ostatak je pak najavio da će svako bacanje na njega imati katastrofalne posledice po izvršioca radnje),

Hvala, imaćemo to u vidu!

Naravno, već je opšte poznato, da glavni i odgovorni krivac za ovakvu destrukciju nisam ja, već *Nešto sasvim drugo, a da su ovi pokušaji pisanja, očajničko nastojanje da se oslobodim *Nečega.

           

Faza 2, (gde autor shvata koliko je u stvari zbunio pre svega sebe, a potom i nevine čitaoce, i gde po ko zna koji put rešava da se uozbilji, a tekst podvrgne plastičnoj operaciji, kako bi ga do samog kraja krasio epitet suvislog.)

 U poslednje vreme strašno me muči činjenica koja se tiče mog konstantnog ’razočaravanja’ u ljude. (Činjenica je upravo uložila žalbu zbog glagola ’muči’ koji se našao u njenoj neposrednoj blizini i pritom ugrozio njen smukomstečeni ugled)

Ne, ne, ne, samo ne prevrćite očima u stilu ’Čuj ovog mizantropa’, jerbo se moje razočarenje ne tiče celokupnog čovečanstva, već određene količine ljudi koje nekoć smatrah bliskim.

Ne mogu sa sigrunošću utvrditi šta se tačno desilo, i zbog čega, samo znam da je bilo spontano. Počeli smo se lagano udaljavati jedni od drugih, dok na kraju nismo postali potpuni stranci.

Možda je prirodan proces sazrevanja imao pune ruke posla, ali opet...,

...opet to pitanje, jesam li ja kriva?

Kriva zato što slepo verujem ljudima, što nastojim da vidim samo ono najbolje u njima, a samim tim ih idealizujem.

            Ili, sa druge strane, imam previsoka očekivanja?

Ne znam. Zaista.

            Da li je moguće da smo se toliko promenili, i da ništa više nije ostalo sem sebičluka i bezosećajnosti?

’Svi za jednog, svako za sebe’...

Nekada su mi nedostajali,...

... sada, sa svakim razočarenjem, sve manje.

Ne poznajem ih, a ni ni mene izgleda...

Možda je tako najbolje....

 blah...

           

 

Ova rečenica pojavila se s namerom da iz sebe iznjedri još jedan glomazan niz istih (ne bukvalno, već rečenica, s nekim krajnje intrigantnim sadržajem), no kako su slova odmicala autor je uvideo besmisao sopstvenih misli i rešio da ustvari ne napiše ništa.

Međutim, negde tokom kucanja prethodnih redova, osetio je nadasve tupu bol, i krajnje neprijatno grickanje, koje se malo po malo transformisalo u žestoko glodanje, tako da mu je pred očima trenutno oživela slika nevidljivog, ali opet ratobornog, kanibalističkog plemena, s poprilično junačkim apetitom.

Da,  kao što ne možete pretpostaviti, reč je čuvenoj griži savesti. (Pisati li ne pisati, retoričko pitanje je sad?!)

Otkud ona?

E pa, fino. Potrudiću se obajsniti najprostije što mogu, iako mi prosta objašnjenja ne idu od ruke. (više od noge), elem, stvar je u sledećem :

(Sledeći nervozno odmahuje glavicom pitajući se koja je to stvar u njemu)

Naime, autor je visoko svestan svojih nesposobnosti koje se tiču pismenih sposobnosti, kada je u pitanju izražavanje sopstvenih stavova, kroz neko, recimo blago prozno štivo.

Mišljenja je da njegovi stavovi ne zavređuju ukrašavanje papira svojim prisustvom, jer kao što se dalo primetiti na samom _____ (ovo je mesto koje će sam čitalac ukrasiti pogrdnim pridjevom po izboru) početku, autor prečesto izražava zapanjujuću tendencijuju degradiranja sopstvenih misli, umnih sposobnosti i svojih skromnih vrlina.  

            (Opet sam dužna ostaviti upozorenje za nevine čitaoce:

Još ima vremena da uzmete dobrog starog Hesea!)

            Dakle, zaista sam imala nameru i iskrenu želju da napišem nešto suvislo, pa da s ponosom mogu reći ovo zaista liči na dnevnik, blog, svejedno, no moje misli su se očigledno gotovo automatski našle uvređene zbog tako pogano pripisanog atributa kojim se dovode u tesnu vezu s besmilenim, i naravno isto tako automatski osnovale sindikat i stupile u štrajk.

Autor je naravno shvatio koliko su one zapravo ozbiljne u svom naumu, jer uprkos činjenici da se veoma ponizno izvinio istim, misli ga i dalje nisu htele poslužiti.

(Ovde su se misli opet,  po ko zna koji put brecnule, jer im uloga poslužitelja nije predviđena scenariom)

            (Za uporne čitaoce: Ako vam se Hese doima napornim, setite se Prusta i Kafke!)

Sada već postaje jasnije zašto ne mogu napisati ništa, uprkos pulsirajućoj želji.

Ne mogu da pišem o svojim strahovima, jer ih smatram glupim.

Ne mogu da pišem o današnjem danu, jer ga smatram nevažnim.

Ne mogu da pišem o svojoj patnji, jer je nisam dostojna!

Ne mogu da pišem o ljudima, zbog toga što su mi strani.

Ne mogu da pišem o sebi, zato što se čini uzaludnim!

 

(Autor se unapred izvinjava zbog doze negativne enrgije koja neprimetno isparava iz prethodnih redova.

 

Dobro, došao je i taj kobni trenutak.

(trenutak kada tvorac ovih redova pravi grimasu, a koju bi nam tumač grimasa protumačio kao:

Čini mi se da ovaj post nije trebao biti objavljen after all... No sad je kasno, neka ga tu, a vi se pravite da ga niste ni pročitali.)

(Trenutak se ovog momenta zbunjeno češka po glavi, pitajući se zašto *nešto tako bezazleno poput njega, može biti kobno)

 

(upravo zbog gore navedene zvezdice, op.a.)

     

                  TEKST KOJI SE SPREMATE PROČITATI IMA SUPTILAN UKUS MAGLOVITIH MISLI, DISKRETNU CRTU SAMOSAŽALJENJA I PRIHVATLJIVU DOZU NEGATIVNE ENERGIJE.

BEZBEDAN JE ZA OPTIMISTE I INDIVIDUE VEDROG DUHA. OSOBE SKLONE  SAMOUBISTVU, SAMOPOVREDJIVANJU I SAMODOKAZIVANJU TREBALE BI IPAK POTRAŽITI STRUČNU POMOĆ.              AUTOR BI PRE SNOSIO JAJA NEGO ODGOVORNOST ZA NEŽELJENE POSLEDICE KONZUMIRANJA OVOG DELA.

***

           U životu svakog od nas (bar jednom) dodje taj poseban trenutak koji nas prijateljski potapše po ledjima, a onda (ne baš tako prijateljski) gurne u propast, i ostavi zbunjene sa nekim poluidiotskim izrazom lica, koji bi se mogao protumačiti i kao: 'Šta sam ja Bogu zgrešio?'

Bog bi nam mozda i odgovorio: 'Zakon karme prijatelju' i pritom uputio svoj blaženi osmeh.   Ne, pogrešno ste shvatili! Ne želim pričati o karmi, Bogu i uvišenim stvarima, ovog puta ne. Dopustiću sebi da budem sebična i pišem o 'Nečemu' ili 'Neštu' koje me muči već duže vreme.

Znam taj izraz lica! (tj. izraz osobe koja je upravo postala svesna činjenice da je ugazila u..., dopustite da se poslužim eufemizmom, pseću gomilicu) Stoga vas oslobadjam obaveze da čitate dalje. Ukoliko želite nastaviti, upozoriću vas da tekst, kako se bliži kraju, postaje sve nejasniji, pomalo besmislen i tvrdoglavo uporan u želji da čitaoca ostavi razočaranim. 

Zašto gubim sebe? Koji je uzrok ovoj svesnosti sopstvenog neznanja? Neznanje je pak uzrok koji čini da se osećam malom, bespmoćnom. 

Divnog li paradoksa! Iz godine u godinu izgleda da bivam sve manja i javlja se osećaj što me bliži tački nestanka, dok ne ostane jedno veliko 'ništa'! (haha, mozda sam 'ništa' oduvek i bila, samo što tek sada otvaram oči i suočavam se s tom neprijatnom činjenicom) 

Nešto u meni se buni! Govori: -Treba da se stidis ovih redova! (mozda je u pravu), 

 

Dodjavola, 'Nešto' bi trebalo da ćuti!. 

I glupa žena koja  posmatra u prolazu!

  

I glupi taxista koji je dobacivao!

  

I glupa babetina s vrećom krompira, što ne može da predje ulicu!

  

I glupo dete zaneseno čačkajući nos, kao da je rudnik zlata!

 I glupa ja sa svojim pitanjima! 

 

***

  

If electricity comes from electrons, does morality come from morons?