KRIK BESNOG PILETA

 

Ponekad je zaista teško, pogotovo u slučaju svojstvenom meni, (slučaj mrzovoljno odmahuje glavom, nezadovoljan ovim prilično smelim i suptilno arogantnim svojatanjem), započeti tekst koji bi urodio komercijalnim, suvislim ili pak interesantnim plodom.

 

***

 

Dakle nije vam trebalo puno da (izazvani simboličnom predstavom pauze u vidu zvezdica iznad) shvatite suštinu moje poente i nakon prve toliko proste rečenice, da bi je se i rođena majka postidela, rodbina odrekla, a nastavničko veće izbacilo iz škole.

 

Sve to je posledice one, svima nam dobro znane, stare, legendarne, piščeve blokade.

Dakle, to je ono trpno stanje u kome subjekat ima milion objekata u glavi, (ovom slučaju misli, rečenica i sl.), ali je u nemoći da iste istrese napolje.

Op.a. (ukoliko subjekat ne poseduje misli, rečenice i ostalu gamad, onda je reč o mentalnoj blokadi, ali o tome više u nekom od narednih postova)

Tako nagomilane, misli stvaraju blokadu u području piščeve svesti (ukoliko je ovaj poseduje) i teraju ga da poseže za pomoćnim sredstvima za odčepljavanje, figurativno rečeno, ’odvodne cevi’ za inspiraciju.

Ta sredstva su nam svima takođe dobro poznata, nekima isuviše dobro, a nekima su postala toliko bliska da teško mogu zamisliti život bez istih. Mali je broj onih, a tu spada i moja malenkost, koji se takvih derivata klone kao đavo od krsta. Naravno govorim o alkoholu, drogama i duvanu.

Nakon uživanja određenih tvari iz ovih skupina, nekim ljudima se otvore vrata percepcije, (ne bojte se, neću pisati o Kastanedi, Haksliju i sl.) rušeći blokadu, te tako omogućavaju izliv svega onoga, što je tako nestrpljivo čekalo da izađe napolje, ali sada već mutirano, i preoblikovano do neprepoznavanja. Ovakav postupak je nekima urodio plodom i izrodio nešto što bi kritičari mogli ukrasiti pridevom genijalnog dela, dok je one manje srećne, odvukao lagano u propast.

No, kako u ovom tekstu, reč genijalno ima ulogu oksimorona, tako ćemo je ostaviti negde u zapećku, da ćuti, plete čarape i čeka bolju priliku za udaju.

            Dakle, kako prebroditi blokadu, brez pomoćnih sredstava?

             Neko reče da je dobar način za razbijanje iste jedan od onih kada autor uzima olovku u ruke (iako naravno u njegovom umu nema ni traga od ideje koja bi držala  reči i misli na okupu) i zapušta se u jednu svojevrsnu proznu avanturu, pišući šta god mu um u datom trenutku diktira, pa makar to bio i recept za bakine vanilice, ne mareći o činjenici da bi se ishod takve avanture mogao okarakterisati i epitetom pogubnog.

Pusiti um da slobodno luta je jako ozbiljna stvar. Nikada ne znamo gde će nas odvući* (uzmimo za primer neke istorijske ličnosti, poput Buša, ili Hitlera), a u svakom trenutku moramo biti spremni da preuzmemo odgovornost - što autor ovog teksta neće učiniti shodno jednostavnom obrazloženju koje nas prosvetljuje kompleksnom istinom, a koja glasi:

            Autor ne može snositi punu odgovornost za sopstvene misli, ukoliko su iste posednute- opsednute, izmenjene, opstruisane, cenzurisane, osakaćene, ili osiromašene od strane jednog bezobrazno smelog nametljivca, (daemon domesticus vulgaris) iliti (čuveno Nešto), da bi potom te iste misli bile nameštene, izvrnute, izbušene, izrešetane, samljevene, sažvakane i ispljunute u vidu raznovrsnih tekstova sumnjive prirode i baljezgavog karaktera.

            No, pisac je svakako u stanju da misli pusti na slobodu, ograničavajući se od ikakve odgovornosti, ne bi li sebi dao bar malo oduška i pročistio razum od intelektualnih toksina.

                       

UPOZORENJE NEDUŽNOM ČITAOCU: Sledeći redovi nose rizik visoke kontaminacije vašeg moždanog sadržaja! Predugo izlaganje ovom tekstu može imati kobne posledice po vaš intelekt, zdrav razum, a neretko i duševni mir.

 

Priča za rušenje blokade

 

Kako je nastala ova priča? E, pa, sedite, ispričaću vam. Znate, pisanje priče i nije neka mudrost, videćete i sami. Poneki čitaoc, sumnjičavog karatktera, možda sada u neverici odmahuje glavom, ali dokazaću mu suprotno.

Dakle uzmimo za primer ovu. Ona kao što će te videti ima određene karakteristike koju bi svaka priča trebala da poseduje, poput uvoda, zapleta, kulminacije, razrade, raspleta ili zaključka. Najteže je početi, ali kada autor jednom smisli dobar uvod, posle ga više ništa ne može zaustaviti. On se, naime, razmeće bogatsvom svojih rečenica, apozicijama, metaforama, elegijama, epitetima i svakolikim sličnim ukrasima koji doprinose milozvuku jedne priče. Reči se zapliću, prepliću, redaju, gomilaju, koprcaju, rastu i razmnožavaju se, čikajući čitaoca da ih upija poput spužve, željno iščekujući naredne redove, iza kojih se krije jedan neverovatan zaplet. On naravno služi da zagolica maštu nevinog čitaoca, ulije mu nadu, namami, navuče i natera da priču čita dalje, bez obzira na sve.   Naravno uvek će se naći neki čitaoc jakog karaktera, u stanju da lupi šakom od sto i odustane od čitanja, iz raznovrsnih razloga koje ovde nećemo nabrajati, i kvariti još uvek nepoznat dojam čitave priče.

(Kod takvih čitalaca mentalna jačina se obično pokaže kao dijametralno suprotna karakternoj). Ovo je kao što vidite očigledan primer blage digresije, koja služi piscu da proširi priču suvišnim i krajnje nepotrebnim mislima, dok se ne pojave one konkretne, tj. bitne za dalji razvoj priče.

 Koristi se proizvoljno. (Ona takođe može doprineti expanziji teksta, dakle proširivanje istog je direktno proporcionalno s brojem digresija, zatim pojačati utisak o pismenim sposobnostima autora, te naposletku testirati strpljenje čitalaca).

Potom sledi naravno kulminacija, vrhunac iliti klimaks. Njemu pripada glavna i najteža uloga: zaintrigirati nedužnog čitaoca do granica izbezumljnosti, obećati kule i gradove, ne ostaviti ravnodušnim (po svaku cenu),  udvostručiti količinu dramskog efekta, količinu napetosti dići na kvadrat i time izazvati bujicu raznoraznih emocija i time prikovati pažnju do samog kraja priče, ma kakv god on bio. (Ako je uspešna, kulminacija obično dovede čitaoca u posebno psiho-fizičko stanje, blisko hipnozi, (tzv. pridobijanje čitalaca)) 

            Neki se sad češkaju po glavi sa, ‘Šta koji moj...’, a oni kulturnijeg rečnika sa, ‘Šta je pisac hteo da kaže’  izrazom lica, ali dozvolite mi, na kraju krajeva nije ni bitno šta je pisac hteo da kaže, bitno je da je uspešno srušio blokadu, svojevrsnom pričom, prilično sumnjivog kvaliteta.

Tako dođosmo do raspleta, gde je već svima jasno kako se priča završava... :D

 

O kako li strašan san usnih!

Zalutala u vremenu i prostoru.

Ni traga osećaju iscrpljujuće, rastuće ništavnosti koja me guta tako halapljivo, na javi, gde vlada razum i logika.

Iskoračila sam iz sebe.

Tako žudno i samouvereno, skinula sam ruho za koje verovah da čini moju suštinu, a ona beše usitinu gorka.

I više od toga, nepoželjna.

I ja je odbacih, svesna da postoji još nešto.

Ispod površine.

I gle! Zaista beše.

...Ali avaj!

Kada izađoh iz sebe, i počeh da rastem, da se širim, u svirepom kovitlacu snage i moći, do zastrašujuće veličine, tada već beše kasno.

 

Kasno, jer dok sam posmatrala svoje odbačeno ruho, shvatih da ono što se krilo ispod, više nisam ja, već nešto zatrašujuće, van svakog poimanja, čudovišna senka, kiklopskog bića, usnulog u sopstvenoj mržnji, sada probuđenog i snažnog.

I osetih strah.

Istinski.

Iskonski.

Videla sam sebe.

Čudovište.

...a čudovište je gledalo ruho...

I osetilo se još snažnijim i moćnijim, i u tom nadmenom trijumfu, telo ga izdade, pod pritiskom tako drske veličine...

I poče da pada...

...u bezdan...

I bi mi drago, iako sam padala zajedno s njim.

 

ČITANJE SLEDEĆEG TEKSTA JE PREPORUČLJIVO SAMO EKSTREMNIM OSOBAMA, TJ. ONIMA ČIJI PRAG STRPLJENJA PRELAZI NIVO PETOGODIŠNJEG DETETA, OSOBAMA KOJIMA JE DIJAGNOSTICIRANA PSIHOZA, A ZABORAVILE SU DA POPIJU LEKOVE, KAO I OVISNICIMA O ADRENALINU, A POTOM I PUTOPISCIMA. DEPRESIVCI BI SE TAKOĐE MOGLI UZETI U OBZIR, SAMO UKOLIKO SE NE ODLUČE NA SAMOUBISTVO NAKON PROČITANOG. SVAKO IOLE NORMALAN VEĆ JE I NAKON PRVE REČENICE SHVATIO DA BI TEKST TREBAO IZBEĆI U  NAJŠIREM MOGUĆEM LUKU.

*** 

 

Gledam ovaj list belog papira i pokušavam u pamet da dozovem izvesnu količinu, ako ništa, ono bar pristojnih rečenica, od prostih do proširenih, kojima bih, koristeći se mnoštvom apozicija, epiteta, interesantnih glagola, zamenica, pridjeva, i ostale gamadi, iskazala na najpovoljniji način neke od svojih nagomilanih i krajnje nepoželjnih misli.

No kako redovi odmiču, postaje sve očiglednije da se tako *Nešto neće desiti, jer stanje na putevima moždanih vijuga autora je nadasve neizvesno, usled nagle promene vremenskih prilika u području njegove duše.

(Da, Nešto je opet uzelo maha)

Naime, celokupnu oblast vedrih osećanja, u naletu nepovoljnih kosmičkih delovanja, zamračio je tmuran oblak mučnih emocija, čije dejstvo autor još uvek nije u stanju da nadvlada. Do kraja dana ne očekuje se apsolutno nikakva promena, čak štaviše, moguće je očekivati i pogoršanje, sa mestimičnim pljuskovima i grmljavinom.

Blago zbunjenom, ili čak pomalo frustriranom, ni krivom, ni dužnom, čitalaštvu, preporučujem dobri stari kišobran, kao efikasan metod zaštite od bujice nebuloza koje slede.

Četa seljeka se pak sakrila ispod stoga sena, ali bez obzira na sve, opet su tu, da pruže podršku, ukoliko publika zakaže.

            Tama na pozornici.
Mukla tišina koju počinje remetiti tuberkulozni kašalj, najstarijeg pripadnika gledališta, koji se tu našao voljom neumornog upropaštača tekstova (svi već znamo o kome je reč), ali koji se isto tako dezintegrisao na molekularni nivo, zvezdane prašine, voljom autora, a sve to u cilju sprečavanja nametljive retardacije, ionako već retardirane radnje.

            Autor nesigurno posrće do pozornice da bi bio okupan bledom svetlošću jednog prašnjavog reflektora.

Preznojava se...

nervozno lupka nogom...

... i zbunjeno gleda u polumrak, pitajući se:

 

- Šta ja, dođavola, radim ovde?

Zar nisam mogla da smislim neku interesantnu priču, blisku širokim narodnim masama, ili opišem dejstvo proteklog dana na moje duševno stanje i motoričke sposobnosti, ili jednostavno pišem o umetnosti, koja zauzima jedno od najznačajnijih mesta u mojim žitijama.

Ne, ja sam morala sebe da stavim na centar pozornice, i to pred nemilosrdnu publiku, bez i jedne jedine ideje šta dalje da radim.-

 

(U međuvremenu publika se nervozno komeša, u stilu, da je gađamo nečim i završimo priču, ili da sačekamo do kraja jer su sedišta nadasve udobna)

 

Još jedna kapljica znoja se kotrlja niz čelo...

Autorove ruke su takođe vlažne i lepljive i prosto bude čežnju za sapunom.

 

-Šta radiš ovde zaista, ha, ha?- začu se, negde iz daljine, ili dubine, onaj dobro poznati glas, autorovog najvećeg neprijatelja.

 

(Publika trlja krmeljave oči, budeći se iz nečega što bi u najbolju ruku ličilo na hibernaciju, da su umesto ljudskih, na sedištima, bile u pitanju medveđe stražnjice. Pitanje je upravo opalilo autoru jednu sasvim opravdanu pljusku, zbog činjenice da je u prethodnoj rečenici u sporno pitanje ugurao medveđu pozadinu. Autor se ponizno izvinjava i obećava da će u buduće paziti i na dostojanstvo Pitanja, jednako kao i Početka)

 

-Nešto, trebalo je da znam! – procedi napaćeni autor misleći da je mikrofon isključen, ali avaj, predstava je tek sada počela.

 

-Oooo, pa dragi moj autoru, znao si ti od Početka! – odbrusi mu Nešto kao iz topa.

-U nedostaku inspiracije opet posežeš za besmislenim raspravama sa svojim unutrašnjim ja, s kojim, uzgred rečeno, ne smeš da se suočš i koje ne smeš da prihvatiš kao sastavni deo sebe. Čak si mi dala ime u neodređenoj zamenici! Nešto, ha,ha.

 No, kako hoćeš ja ću ti biti na raspolaganju još dugo, dugo, pa možeš i sam da pretpostaviš koliko dugo.-

Potom se začu neverovatno pokvaren napad grohota.

Onu kapljicu na autorovom čelu smenilo je još stotinjak istih, u roku od par sekundi, a onaj neprijatno iznenađeni izraz lica, krajnje tup i nesvakidašnji.

(da bi zblanutoj publici bilo jasnije o kakvoj je ekspresiji reč, pozvali smo dobrog starog tumača izraza lica, koji je sa sigurnošću utvrdio da se radi o izrazu, koji bi nam najverovatnije, pod uslovom da može da govori, iskreno saopštio: Ni sam ne znam šta radim na ovom licu, samo znam da mi je krajnje neudobno i želim da nestanem, and damn, I feel dumb!)

Autor u ovom trenutku počinje bivati duboko svestan da je predstava osuđena na propast još i pre nego je počela, te odlučuje da zblanuti izraz lica, zameni novim, drskim i spremnim za borbu.

Ovakav nalet samopouzdanja nije osetila još od kad je završila prvu godinu faksa s prosekom 10.0.

            (Opet tama i malecna dramska pauzica, od dva deminutiva, koji s mešavinom neuka uma daju pleonazam. Ovo pak služi autoru kao priprema za borbu, a publici kao prilika da se snabde sredstvima masovnog izražavanja nezadovoljstva, i čijim bi usmeravanjem ka autoru eventualno doživela katarzu.

Dakle, u pitanju su jaja, kupus, voćna salata, paradajz, splačine i mokre čarape.)

            Autor istupi pred publiku, ukoliko se reč istupiti može primeniti u ovom slučaju, jer je sve, više manje, podsećalo na posrtanje.

            -Ne gledajte me tako! Svi mi imamo *nešto u sebi. Neko *toga, naravno, još uvek nije ni svestan...

... da, da, to se odnosi na većinu gospode koja je zaposela ova sedišta na večerašnjoj predstavi i koja me posmatra pogledom, (koji bi me, u slučaju da mu se dodeli uloga sudije, verovatno poslao na doživotnu)

...a neko je pak ovako kao ja, možda čak i previše svestan, ali u nemogućnosti da se izbori sa istim.

Onaj koji to uspe, a takvih je jako malo, doživljava neprimetni ekvivalent prosvetljenja.

Slobodno vizualizirajte tibetanskog monaha.

Dakle, ono što možda pokušavam reći jeste da sam svesna svoje mračne strane, a koja pod svojim okriljem ne skriva samo tamu, već ceo jedan svet satkan od strahova, negativne enrgije, i neverovatno maglovitih misli, i postaje mi sve teže da se izborim sa istim.

            Možda zato što konstantno bežim od istine, od suštine...

Zato što pokušavam da živim kao da sam van ovog vremena i prostora...

... i taj osećaj da sam uhvaćena u mrežu nekog sivila, gde se polako gubim i nestajem, gde ne razlikujem sebe od senke, ili san od stvarnosti...

... i još nešto me muči...

Loša navika da se vezujem za ljude koji kad-tad nađu načina da me povrede, svesno lili nesvesno, nije bitno...

...i što se više vežem za njih, utoliko više boli...

... a boli i zato što na kraju shvatim da ti ljudi u stvari i nisu stvarni, već neka idealizovana projekcija mojih nastojanja da ih učinim takvim, savršenim, dobrim, saosećajnim...  

 

Kao što dobri stari Kastaneda reče, ’’Kada čovek nema šta da izgubi, ohrabri se. Plašljivi smo samo kada postoji nešto čemu možemo da budemo privrženi.’’, no za tako nešto treba odlikovanje višeg nivoa svesti, za koje autor još uvek nije spreman.

 

Opet tišina, i nervozno komešanje publike.

 

Mali broj gledalaca je autora, umesto aplauzom, nagradio sa par saosećajnih klimova glavom, dobar deo je razočarano odmahnuo rukom, a ostatak je izašao već pri samom početku.

           

No, kako bilo, Besno pile, kao večiti ludi optimista, nadu polaže u neki od narednih postova, sretno što je ovog puta pošteđen izravne kritike nemilosrdne publike u vidu gađanja sočnim psovkama, voćem i povrćem.