KRIK BESNOG PILETA

Izgubila sam naslov :(

Generalna — Autor thea @ 01:13
OVAJ TEKST JE TOLIKO ŽELJAN PAŽNJE DA JEDNOSTAVNO GORI OD ŽELJE DA BUDE PROČITAN, BEZ OBZIRA NA SADRŽAJ! MOGU VAM REĆI DA JE TO JEDAN VEOMA SMEO TEKST, ČIM NA OVAKO NAPADAN NAČIN MAMI ČITAOCA, SVESTAN DA NEMA MNOGO ŠTA ZA PONUDITI! (rizikujući time i autorov obraz) TIPIČNA SUPTILNA MANIFESTACIJA MEGALOMANIJE!  ČAK ŠTAVIŠE, TOLIKO JE OZBILJAN U SVOM NAUMU, DA JE U STANJU IZVRŠITI SAMOUNIŠTENJE UKOLIKO NE OSTVARI SVOJ PODMUKLI CILJ. STOGA VAS U NJEGOVO IME MOLIM, UDOSTOJITE GA BAR JEDNIM POGLEDOM.(čtanje nije neophodno)  

***

Kao što to uvek biva..., hmm, ne..., bolje ovako,

Kako svaka dobra trilogija dolazi u četiri nastavka, tako sam odlucila da nastavim sa ovim, a to je u suštini drugi deo prethodnog bloga.

(ovde ide deo kada se autor poistovećuje sa tekstom, u pravom smislu te reči, i nastoji izbeći čitaočev nemilosrdni pogled, od kojeg bi se i kravlje mleko zgrušalo)

A kad smo već kod krava, nedavno sam videla slona na livadi, i sigurna sam da nije halucinacija jer je cirkus pristigao u grad.

Blog započinjem ovim blesavim rečenicama iz dva razloga: prvi je očigledan, svaki sastav mora imati neki početak, iako ovaj nema veze s ostatkom teksta (ali itekako ima s nedostatkom), stavila sam ga kao ukras, neće smetati.

(Što pride implicira na moju nesposobnost sabiranja misli, ali i to je irelevantna činjenica.)

Drugi razlog... sam izgleda zaboravila...

 *** 

Želim da vrisnem, da letim, da budem... to što jesam, što sam bila, i što bih mogla postati.

Onda potrčim, skočim, i shvatim da krila više nemam...

Nekada mi vreme nije trebalo, jer sam bila uvek, i oduvek, pa čak ni mesto, jer me bivalo svuda i u svemu...

Sada je drugačije...

Probudila sam se s pitanjem – Jesam li svezala samu sebe ili sam to dopustila drugima?

Ne znam...

'Nesto' se uporno ruga, i dalje......a ja uporno ćutim i trpim.

Da li i to dopustam kako bih kaznila sebe za sopstvenu slabost?

Opet... ne znam

Jedno bih zaista želela, da budem opet ja, kao nekad, kada je to-što-jesam bilo  dovoljno...    *** 

 

 

(Za one nezadovoljne pročitanim)  Autor u želji za iskupljenjem prilaže i jedno od svojih likovnih dela  :)

OKSIMORON

Generalna, VANKATEGORIJE — Autor thea @ 21:10

     

                  TEKST KOJI SE SPREMATE PROČITATI IMA SUPTILAN UKUS MAGLOVITIH MISLI, DISKRETNU CRTU SAMOSAŽALJENJA I PRIHVATLJIVU DOZU NEGATIVNE ENERGIJE.

BEZBEDAN JE ZA OPTIMISTE I INDIVIDUE VEDROG DUHA. OSOBE SKLONE  SAMOUBISTVU, SAMOPOVREDJIVANJU I SAMODOKAZIVANJU TREBALE BI IPAK POTRAŽITI STRUČNU POMOĆ.              AUTOR BI PRE SNOSIO JAJA NEGO ODGOVORNOST ZA NEŽELJENE POSLEDICE KONZUMIRANJA OVOG DELA.

***

           U životu svakog od nas (bar jednom) dodje taj poseban trenutak koji nas prijateljski potapše po ledjima, a onda (ne baš tako prijateljski) gurne u propast, i ostavi zbunjene sa nekim poluidiotskim izrazom lica, koji bi se mogao protumačiti i kao: 'Šta sam ja Bogu zgrešio?'

Bog bi nam mozda i odgovorio: 'Zakon karme prijatelju' i pritom uputio svoj blaženi osmeh.   Ne, pogrešno ste shvatili! Ne želim pričati o karmi, Bogu i uvišenim stvarima, ovog puta ne. Dopustiću sebi da budem sebična i pišem o 'Nečemu' ili 'Neštu' koje me muči već duže vreme.

Znam taj izraz lica! (tj. izraz osobe koja je upravo postala svesna činjenice da je ugazila u..., dopustite da se poslužim eufemizmom, pseću gomilicu) Stoga vas oslobadjam obaveze da čitate dalje. Ukoliko želite nastaviti, upozoriću vas da tekst, kako se bliži kraju, postaje sve nejasniji, pomalo besmislen i tvrdoglavo uporan u želji da čitaoca ostavi razočaranim. 

Zašto gubim sebe? Koji je uzrok ovoj svesnosti sopstvenog neznanja? Neznanje je pak uzrok koji čini da se osećam malom, bespmoćnom. 

Divnog li paradoksa! Iz godine u godinu izgleda da bivam sve manja i javlja se osećaj što me bliži tački nestanka, dok ne ostane jedno veliko 'ništa'! (haha, mozda sam 'ništa' oduvek i bila, samo što tek sada otvaram oči i suočavam se s tom neprijatnom činjenicom) 

Nešto u meni se buni! Govori: -Treba da se stidis ovih redova! (mozda je u pravu), 

 

Dodjavola, 'Nešto' bi trebalo da ćuti!. 

I glupa žena koja  posmatra u prolazu!

  

I glupi taxista koji je dobacivao!

  

I glupa babetina s vrećom krompira, što ne može da predje ulicu!

  

I glupo dete zaneseno čačkajući nos, kao da je rudnik zlata!

 I glupa ja sa svojim pitanjima! 

 

***

  

If electricity comes from electrons, does morality come from morons?



 

     

 

Kontaminirano!

Generalna — Autor thea @ 00:22
             PAŽNJA! Sledeće redove bi u širokom luku trebale izbegavati osobe SA ORUŽJEM ZA MASOVNO UNIŠTENJE, SA NORMALNIM SMISLOM ZA HUMOR, SA NEDOSTATKOM KONCENTRACIJE, SA VISOKIM OČEKIVANJIMA, ALKOHOLIČARI, TERORISTI, ENGLEZI, PRAVNICI, FILOZOFI, KRITIČARI, I SVI ONI KOJI SMATRAJU OVO NABRAJANJE BESMISLENIM!   

***

             Dakle, ona nedokazana krivica me stade proganjati. Popela mi se tik iza ušesa i škrguće bezubim desnima, sa aromom uljane repice.Saslušah je, ne bi li ubacila i malo aorista u početak rečenice.

'Škrg, škrip, truc, muc, #»!krklj»#*=*!';

              *za one koji ne poznaju jezik nedokazane krivice: (Ne bi škodilo da napišeš par reči o sebi, to je dobar uvod, a ne uvod o uvodu)

Dobra ideja, za nekog ko poznaje sebe, kao što nije slučaj sa mnom. 

             Ko sam ja zapravo?

Ne znam tačno, ali sam odlučna da otkrijem! Stoga sam se prijavila u potragu za indentitetom.Jesam li misao koja neprestano luta tražeći odgovore?Jesu li ove misli usitinu moja kreacija, ili sam ja kreacija sopstvenih misli? (češ, češ po glavi) Možda sam 'izum' nečeg nezamislivog, izvan granica poimanja!

             Put samospoznavanja je vaistinu težak, podmuklo trnovit, i nadasve misteriozan. (iskreno se nadam da je poštedjen znaka za kružni tok saobraćaja) Ponekad se javlja i neizbežna sumnja! Možda mi i nije sudjeno da pronadjem sebe? Možda je moj smisao u konstantnom traženju?!

                Hmm, ovo je onaj deo kad nezadovoljni režiser drekne: Cut! Elem, kako ja nisam niti režiser, a bogami ni makaze, poštedeću gore-spomenuto-navedeni tekst bilo kakvog kasapljenja. Opstaće uprkos mojim antipatijama.

                 Mada bi sve bilo jednostavnije da sam napisala: ‘Zdravo, ja sam Thea, volim sve što vole mladi! (neki blentavi kez), želela bih da pozdravim porodicu, svoje drugare i sve one koji me poznaju, bla, bla, bla’

                Neki ljudi jednostavno uvek biraju teži put, uprkos činjenici da im se i lakši pruža pod nogama, poput sirotinjske ponjave. Moguće je da su takvi ljudi ovisnici o izazovima, i da im je ukus pobede sladji, kada osvoje cilj. Medjutim često zaboravljaju da teži put zahteva opreznost, i da je mnogo lakše posrnuti.

            Uzmimo za pr. ovaj tekst, posrće već od svoje prve do poslednje reči, da bi na kraju izvršio samoubistvo iz zasede. Naime, izabrao je teži put, i posrćući skrenuo na pogrešan, što dodatno implicira da je omanuo u ispunjavanju cilja. Neka, sada će osećaj krivice zajedno da nas glodje.  

           Ne bi bilo fer da razvlačim više ovo ‘štivo’, k’o ciganče slinu. Mislim da je i nakon prve rečenice sve postalo jasno, zar ne?

                                                          *** 

'Ljudima jednostavno moraš sve pokazati, od onoga što želis da im pokažes, a da pritom nikome ne otkriješ kako si to postigao' – Don Huan

       
1 2  Sledeći»

Powered by blog.rs