SAN II
Sanjala sam nesreću na putničkom brodu. Bila sam na palubi, znajući ili predosećajući da će se nešto loše desiti. Tako je i bilo. Neka nevidljiva sila nas je divljački odbacila, ili je možda čak bila i vidljiva, samo ne meni. Ljudi su izbezumljeno trčali oko mene, vidno uplašeni i reklo bi se beznadežno izgubljeni. Narandžasta svetlost vatre koje nije bilo, oslikavala se na površini vode, a potom je polagano počela ispunjavati i mračni prostor oko nas. Za to kratko vreme, mogli su se nazreti raznoliki oblici koji izviruju iz mora, poput nekih mehaničkih postrojenja, fabrika ili centrala. Bilo ih je svuda. ‘Verovatno smo udarili u jednu’ , pomislih, a ta moja misao kao da povuče i sam brod na morsko dno. Počesmo da tonemo neverovatnom brzinom, i još uvek se sećam paničnog straha i snage s kojom sam se borila da ostanem na površini, dok je brod tako naglo nestajao pod vodom. Međutim u jednom trenutku sam osetila nečiju ruku, oko zgloba moje noge, i tako silovit stisak, koji me je povukao u tamnu dubinu. Onda sam ugledala lice, unakaženo grimasom nepojmljivog užasa, koje se gubi u ništavilu hladne vode i mene vuče za sobom. Paničan, iskonski strah, kakav još nikad pre nisam osetila počeo se širiti mojim venama i baš tada sam shvatila da ja zapravo dišem pod vodom i da je sve to samo san, a potom sam otvorila oči, još uvek svesna da sanjam, i preda mnom se ukazao sasvim novi prizor. Gledala sam u neke stare ruševine, obrasle jarko zelenim puzavicama i raznolikim tropskim biljem. Intenzitet boja je bio neverovatan. Ponavljala sam sebi da što duže moram ostati svesna da sanjam, i prisetila sam se reči iz knjige koju sam prethodni dan čitala da fokusiranje pažnje na jedan objekt produžava svesno stanje tokom sna. Pokušala sam zadržati pogled na neobičnom simbolu uklesanom u prastari kamen, ali neopisiv strah me poče obuzimati i čudno saznanje da ne bih smela biti na tom mestu, da ne bih čak smela biti ni svesna da sanjam. Međutim, što sam se više opirala tom saznanju, moj pogled se više nije mogao zadržati na simbolu, već je nervozno preletao preko cele ruševine. Jedan deo mene je znao da ne treba da se bojim, s obzirom da je to samo san, niti sam se ikada do sada plašila ‘’svesnih’’ snova, čak naprotiv, pomagali su mi da se prevaziđem bilo koji strah i činili da se osećam moćno i nepobedivo. No ovaj strah kao da mi je bio nametnut. Pokušala sam da ga savladam, i činilo se da uspevam sve dok nisam ugledala četiri nepoznate prilike na udaljenosti od svega nekoliko metara. Četiri indijanca. Ne mogu dozvati u sećanje izraze njihovih lica, samo znam da su me posmatrali par trenutaka, a potom naterali da se probudim! Kažem naterali, jer vrlo dobro znam da se nisam probudila svojom voljom. I još uvek ne znam da li sam se odistinki probudila u stvarnom svetu, ili sam sanjala da sam se probudila,( jer sam se upravo to pitala nakon ‘buđenja’). Sve je ukazivalo da sam se zaista probudila, moja soba, krevet, sve je bilo kako treba, no u isto vreme izjedala me i sumnja, taj neopisiv osećaj da još uvek sanjam, jer da sam se stvarno probudila ne bi bilo nikakve sumnje, zar ne?