KRIK BESNOG PILETA

PAŽNJA! SVAKA SLIČNOST S LIČNOSTIMA IZ STVARNOG ŽIOVTA JE NAMERNA! DOGAĐAJI I FENOMENI OPISANI U PREDSTOJEĆEM TEKSTU, REZULTAT SU LIČNOG, DUGOGODIŠNJEG, ISKUSTVA, PONEKE TRAUME I ZBROJA NEVEROVATNIH SITUACIJA, KOJI SU IMALI INTENZIVAN UTICAJ NA PSIHOFIZIČKO STANJE AUTORA, NJEGOVU MOĆ RASUĐIVANJA, I SPOSOBNOST DA OPISIVANJE ISTIH ZADRŽI ZA SEBE!
unapred se izvinjavam svim penzionerima i njihovim simpatizerima!

                                                                   ***

Poznat je priličan broj fenomena pod kojim se penzioner ukazuje po busevima, ali najčešći su sledeći:

1.FENOMEN (pre)DEBELE BABE
2.FENOMEN PIJANOG STARCA (u prigradskim mestima)
3.FENOMEN UGLAĐENE GOSPOĐE (u gradskim mestima)
4.FENOMEN BESPOMOĆNOG STARCA (u svim mestima)

1. Nju ćete najlakše prepoznati, debela je i baba je, i obično ima problema pri ulasku na vrata. No bez obzira na to u stanju je da pogazi sve pred sobom i po svaku cenu uđe u već prepun autobus.
Javlja se u dve forme: smrdljivoj i lepljivoj.
Prva forma, u najblažoj varijanti, odaje miris zaprške i kojekavih začina, dok u onoj težoj miris ima notu uobičajenog ljudskog znoja, samo pojačanog na kvadrat s dodatkom nekih supstanci čije poreklo još uvek nije sa sigurnošću ustanovljeno, ali dovoljnih da ’miris’ učine nepodnošljivim. Na ovaj šmek su naravno rezistentni još samo ostali penzioneri.
(rezistentnost im pomaže da trpe najgora telesna isparenja, što svoja, što drugih, samo kako bi prozor ostao zatvoren.)
Druga forma nastaje mutacijom prve, što rezultuje neverovatnom količinom lučenja znoja usled čega se javlja i mutacija svesti nosioca a ispoljava se u vidu sociopatske tendencije ili bolesnog nagona  da isti znoj obriše u tesnom kontaktu s drugim ljudima, tj. lepeći se za njih. Žrtve su najčešće bespomoćne usled činjenice da je debela baba pozamašnog obima, (pristojno govoreći), tj. teško zaobilazna. Međutim i kao takva ona je u stanju da se progura i kroz najveću gužvu, snagom svoje oznojene mase. Na kraju izaće suva i srećna, ostavljajući žrtve sa tragičnim posledicama blikog kontakta treće vrste.

2. Pijanog starca je malo teže primetiti, u urbanim podnebljima, dok u je u onim ruralnim najčešće nezaobilazna pojava. Gotovo da može poneti titulu maskote lokalnog prevoznog sredstva, poznatijeg i kao seljobusa. Možda ga, u prvi mah, nećete registrovati vizuelno, međutim to neće sprečiti vaše čulo mirisa da prepozna razna alkoholna isparenja, što iz flaše, što iz krezavih usta penzionera, pa čak i ona ispod pazuha. Vama je naravno već ionako loše, pozelenili ste  i jedva čekate sledeću stanicu da siđete. Međutim za penzionera je igra tek počela. U jednoj ruci drži plastičnu bočicu sprite-a, ispunjenu nekom sumnjivom tekućinom koja miriše na dobru staru brlju, a drugom se labavo pridržava za neki rukohvat, ukoliko imate sreće, u suprotnom naslanjaće se na vas, i druge ljude u blizini koji, za razliku od njega, čvrsto stoje na nogama. Bez obzira na to što ste majcu navukli na nos u cilju lakšeg  podnošenja miomirisa, bez obzira na vaša kolutanja očima i pokušaje ignorisanja ovako pripite pojave, penzioner će isto tako bez obzira na sve, onako pod 'gasom', sretan i druželjubiv, zdušno da vas ponudi 'domaćom', potapše po leđima i pita : 'A čija/i si ti, blago dedi?', a potom pozove da 'popričate' po jednu. Ukoliko vam uspe da se ne onesvestite, ili izvedete onaj čuveni riogleto iz dubine duše (čitaj stomaka), onda vam možda isto tako pođe za rukom da se sklonite na bezbednu distancu, a u najboljem slučaju izađete iz vozila. Ova vrsta penzionera samo naizgled deluje bezopasno. Istraživanja su pokazala da je dugogodišnja evolucija, (ili mutacija) doprinela razvoju neverovatanog predatorskog instikta ovih organizama. Naime, njihova strategija je sledeća: prvo omamljuje plen isparenjima opojnog sredstva, (najčešće rakijom), vršeći attack na čulo mirisa, i izazivajući mučninu. Potom sledi bliski kontakt, gde taktilnim putem izaziva disbalans centra ravnoteže (naslanjanje, posrtanje, na žrtvu i sl.). U trećoj fazi, kada je nesrećnik krajnje bespomoćan, pijani penzioner će ga dokrajčiti svojim omiljenim oružjem: 'Pevanjem na uvce'

nastaviće se...

Ovaj unos nastao je kao rezultat iscrpljujećeg i nadasve mučnog nastojanja da se podnesu paklene muke, opšte poznate u krugovima običnih smrtnika....

Ne, ne, ne... dopustite da se poslužim eufemizmom, (u suprotnom neću biti shvaćena na zadovoljavajući način, tj. onaj upakovan pod okrilje epiteta OZBILJAN)

Dakle, ukoliko dozvolite sebi, oprostite autoru (na nedostatku smislenog pisanja), i naprosto uverite vaše unutrašnje Ja, Intuiciju ili ’nešto’ u unutrašnjosti vašeg bića (pod uslovom da vaše nešto nije slično mom) da je nastavak čitanja ovih redova vredan vremena i naprezanja očnog živca, možda, apostrofiram, možda se ostatak ovog teksta pokaže konstruktivnijim, da ne kažem interesantnijim od ovog tipičnog lošeg početka.

(Mislim da mi Početak u ovom trenutku žestoko zamera, s ozbiljnom pretnjom da će me tužiti zbog necivilizovanih i neozbiljnih postupaka, kojim ga svaki put prilikom pisanja svrstavam u kontekst Lošeg ,

’’/$&#$&/#$&%$#%Z#$“%...’’ – khm, ovde se pak služi veoma prljavim jezikom ((na opšte čuđenje jezika, koji se maločas okupao)) i nekim vrlo smelim psovkama, koje iz razumljivih razloga ostaju šifrovane)

Međutim, kao što se da primetiti iz aviona, kamiona i ostalih prevoznnih sredstava, da će naredni redovi teško doneti išta interesantno, (Naredni redovi se svojski trude u svakom slučaju), autor će imati razumevanja za svakog čitaoca koji u ovom trenutku shvati koliko je ustvari sabran i normalan, te zahvali Bogu što nema potrebe da piše slične baljezgarije a pritom i šizofreničnu smelost da ih objavljuje, eventualno opsuje i baci se na čitanje dobrog starog Tolstoja s namerom da obraduje svoj koeficijent inteligencije sa još par IQ-ova.

U svakom slučaju, autor ugledajući se na vladiku Danila, nastavlja, sam za sebe!

Dakle, ispočetka.

Eufemizam...,

koncentriši se....,

...još malo...,

Ok, setila sam se!

Namera mi je, još na samom startu, bila iznošenje mišljenja, frustracija,  i prljavih čarapa vezanih za javni gradski prevoz.

Onda sam naravno totalno zastranila kao i na svakom, ne usuđujem se reći lošem, početku.

(već smo konstatovali da je to posledica Nešto-vih zlokobnih, mutnih, pokvarenih i apsolutno ljigavih smicalica)

Naime ovaj unos nastao je tokom vožnje (unapred se izvinjavam zbog nečitkog rukpoisa) onim popularnim prevoznim sredstvom koje penzionerima onemogućava stojanje, jer ih prilikom ulaska u isto, gotovo u trenu spopadnu sve moguće, boljke, boleščure i fizičke devijacije, počev od kostobolje, reume, gihta, osetljivog kuka, klimave proteze, pa sve do išijasa i gljivica na nogama.

Naravno do ovako drastičnih manifestacija svega spomenutog dolazi samo ukoliko penzioner uđe i bude primoran da stoji u autobusu. Inače je u stanju da u redovima za hleb, mleko i lekove stoji satima, bez ikakvih posledica.

Nažalost ovom pradoksu još uvek nije utvrđen uzrok.

Naime, ustanovljeno je da je boravak u ovom prevoznom sredstvu koban samo ukoliko penzioner nije uspeo na vreme da spusti svoju mlitavu stražnjicu na slobodno, a neretko i na već zauzeto sedište. 

(Međutim prosto je čudo kako saznanje da su ugledali slobodno mesto, leči svaku boljku i naprosto podmlađuje, pa je penzioner spreman i na trku s preponama samo da zasedne)

Nažalost ni ovom pradoksu još uvek nije utvrđen uzrok.

            Potom sledi drugi deo, ili faza onomatopeje, gde penzioner počinje da se oglašava, po svaku cenu, tj. onda kada na njega niko od prisutnih ne obraća pažnju.

Oglašavanje se najčešće registruje u vidu hiperbolisanih bolnih uzdaha (ponekad i izdaha), tipa: ’Eeeh, današnja omladina’, ’Uuuh, sad sam od doktora!’, ’Aaaah, ubi me promaja!*

(promaja – imaginarna krvožedna neman, koja napada isključivo penzionere, a obično vreba iza otvorenih prozora autobusa, vozova, stanova, automobila i sl. Nevidljiva je golim okom, ali vremenom je penzioner razvio šesto čulo kojim uspešno predoseća njen napad, i iz mere predostrožnosti i želje da poživi još par godinica, prilikom ulaska zatvara sve prozore, šibere, vrata i sl. (na opšte gušenje, preznojavanje i ispuštanje raznoraznih telesnih miomirisa, ostatka populacije u busu.)

Penzioneru će naravno na ovom činu biti zahvalni samo drugi penzioneri i niko više.

Bez obzira što je naučno dokazano da dejstvo promaje ne može imati letalan ishod, u svesti penzionera ona je i dalje ekvivalent kuge.

Nažalost ni ovom paradoksu još uvek nije ustanovljen uzrok.   

(mlađi ljudi je uglavnom doživljavaju kao sasvim bezopasan i prijatan povetarac ili naprosto dašak svežeg vazduha)

'Sigurno se pitate šta ova rečenica traži ovde?

E, pa i ja se isto pitam, bez obzira što je nezreli plod mog tipkanja po tastaturi!

Ustvari, pitam se da li se ista moze smatrati mojom?

Kao prvo - Našla se tu protiv Volje!

Kao drugo - Pojavila se bez Razmišljanja i Analize!

Kao treće – Izgleda kao da prkosi autoru!

Verovatno bih trebala da je lišim postojanja, jer (na svu sreću), još uvek imam tu moć, ali imam osećaj da nešto krije i što duže budem tipkala, možda eventualno i provalim svrhu njene nametljive prirode.'

 
(/4$#““!#$%&//(///))()/=)=/$“!!:::.....

(ovaj deo služi čitaocu, jednako kao i autoru kao momenat mozganja nad pročitanim, meditacija na temu 'Šta ova lupeta', i u krajnjem slučaju odlazak u zahod na čitanje nekog zanimljivijeg štiva)

Kako vreme i slova odmiču ispostavlja se, ili su pak takvi izgledi, da Rečenica u stavri i nema svrhu, a kamoli skrivenu nameru!

Hmmm, no s druge strane možda je to neka od njenih perfidnih taktika čiji je cilj da me navede na pogrešan zaključak?! (ovo je retoričko pitanje, da ne bude zabune)

 

 

(Dok pisac vodi nesvakidašnji unutrašnji bitku, poznatu i pod imenom 'Šta sad?,' s krajnje neizvesnim ishodom, nailazi grupa seljaka, po ko zna koji put, mašući vilama u ohrabrujućem ritmu, kao prava moralna podrška  posrnulom autoru)

 

-Hvala dragi moji! Šta bih ja bez vas!? – (kiseli kez autora)

 

(Za one koji su se tek uključili, kratak pregled: Autor pokušava shvatiti smisao svoje rečenice, ne polazi mu od ruke. Slobodno se isključite.)

 

Dakle, rečenica je i dalje tu, ruga se i izaziva napaćenog autora, koji i dalje bleji u istu poput neke sasvim pristojne, ali ipak blago naivne ovce.

 

DRAMSKA PAUZA

  

 

Nakon pauze primećujemo Zakljčak koji se polako šunja u vidu transcendentalnog značenja sporne rečenice! Autor ga šutira u dupe, umoran od mozganja nad ’višim’ smislovima, pokušavajući da pronađe onaj, suptilniji, poznatiji i kao ’niži’. Taj se međutim dobro sakrio, ali igrom slučaja biva pronađen u najsmrdljivijoj rupi piščeve svesti. Sledi borba Povuci Potegni koja je doprinela da ’niži’ smisao bude izvučen za uši protiv svoje volje, uz pomoć par blagih šamara i pljuske preko zuba. (Autor je prošao relativno dobro, dve ogrebotine, i slomljeno rebro).

Međutim, kako nije računao na krhku prirodu nižeg smilsa rečenice tako nije mogao ni pretpostaviti da će jedna obična pljuska posedovati letalan ishod.

 

(seljaci tužno odmahuju glavom i vilama)

           

PROGRAM PREKIDAMO ZBOG NAJNOVIJIH VESTI:

 

SPECIJALNI IZVEŠTAJ:  Tragedija u području Piščeve Svesti.

Autor usmrtio Niži Smisao sopstvene rečenice.

Nakon pažljive i kranje precizne obdukcije unesrećene, stručni tim sivih moždanih ćelija iz okoline autorove lobanje, došao je do neverovatnog otkrića. Naime, igrom slučaja,

«##$#%$%$&$&$&...

(oprostite, iz režije nam upravo javljaju da je Slučaj izrazio oštro negodovanje po pitanju svog integriteta i indentiteta, naglašavajući da  je prisustvo imenice Igra, pa još i u instrumentalu, i to u njegovoj neposrednoj blizini, krajnje nedospustivo, iz dva razloga:

 

1. Slučaj je po svojoj izvornoj definiciji krajnje ozbiljan i svaka igra dovela bi u pitanje njegovu svrhu

            2. Slučaj igru prepušta deci!

Duboko se izvinjavamo Slučaju, a u cilju sprečavanja daljih sukoba i širenja bespotrebne retardacije radnje, mesto igre slučaja preuzeće Sticaj okolnosti)

Naime, sticajem okolnosti, pronađena je tajna oporuka Nižeg Smisla Rečenice, koja glasi:

            'Ja, Niži Smisao piščeve rečenice, pri čistoj svesti i sumnjivoj pameti svog Tvorca, dajem do znanja istom, da je moja svrha i uloga u spornoj Rečenici krajnje jednostavna, tj. da ga/je naučim par stvari:

            'Velike vrednosti kriju se i u malim, naizgled beznačajnim i neprimetnim stvarima. Koliko puta zablenuta u sopstvene misli, mozgajući o svrsi postojanja, dok šetaš parkom, prođeš a da ne obratiš pažnju na šapat prirode, lavež pasa ili dečiji osmeh, igru vetra i uvelog lišća, naizgled obični kamenčić, za koji je trebalo verovatno milijarde godina da postane to što jeste, i koji, kao takav u sebi nosi celi jedan univerzum, pa i samu tajnu kreacije. Ne možeš stalno šetati po oblacima! Opipaj tlo i udahni povremeno miris zemlje, približi se prirodi i približićeš se sama sebi! Iznenadićeš se kad shvatiš da su ti neki odgovori bili pod nosem, celo vreme...'

 
Ovoliko teksta, za jedan pišljivi, srceparajući, vulgarno optimistični svršetak! Pih. Zar da mi se smije u lice svako ko potroši dragoceno vreme u čitanju ove šake jada?

-Haha, e ovog puta si prevazišla samu sebe! Čak si i bez moje intervencije uspela tekstu da daš šmek, khm, one smeđe organske tvari, znaš već- iznenada dobaci Nešto, kezeći se poput retardiranog odžačara.

-Hej, hej, stani malo! Kakvo je to vređanje?- brecnu se Nešto u stilu klimakterične babe.

-HEJ! Prestani s tim, kad ti kažem!

-Oho ho! Nešto je malo nervozno! Ako hoćeš da prestanem, začepi gubicu i vuci se tamo odakle si i došao!

-Osvetiću ti se kad tad, samo da znaš- promumlja Nešto i odvuče se tamo odakle je i došlo.

Intenzivno svestan sadržaja svog teksta, u naletu samokritike, autor ovog puta gađa sam sebe, prvo verbalno, sa par čestitih psovki, a potom i taktilno, sa par ne tako čestitih cigli.