Sama protiv sebe
Bacih se u zagrljaj dubine sopstvenog uma,ali me plićak dočeka raširenih ruku...
Stoga je nešto što je trebalo biti nalik na konkretan text, izrazilo blage nagoveštaje konvertovanja u sopstvenu, (dijametralno suprotnu) misaonu/pisaonu celinu...
Autor se razočarano počeska po glavi,užasnuti naprasnom svesnošću sebi svojstvenog nezanja...
***
(Dramska pauza, zbog unutrašnjeg sukoba, ili moralne dileme, kako prihvatiti sebe onakvim kakvi jeste? (...a u slučaju da ste možda tupi,dosadni, ili ružni... eh, da i puni neznanja)
Ova vrsta moralne dileme je najverovatnije posledica loše probave, nedostatka samopouzdanja i još kojekavih elementarinih čestica čije poreklo još uvek nije ustanovljeno.
Problem kod ovih upitnih formi, pored doslednosti, smisla i potrebe, može bitii njihova nametljiva priroda, zbog osobine da za sobom povlače i nekolicinu nedužnih pitanja, a opet ekvivalentnih u pogledu dramske nedoumice, no bezvidljive veze sa prvopostavljenim...
Npr: Kako doprineti svetskom miru? Spasiti kitove i sl.
(ovo takođe služi nestrpljivim čitaocima da skrenu misli sa teksta na neke mnogo važnije životne probleme, jer je veoma moguće da će ih ostatak dovesti u najbolju ruku do razočaravajućeg stanja.
...a autor bi u tom slučaju uspešno izbegao prezir frustriranog čitaoca)
Zašto? (istina da ovo pitanje nema trenutno neku određenu konotaciju, ali u nedostatku boljeg početka, autor se poslužio bilo-kakvim)
Khm, pa vrlo jednostavno, pisac je imao želju podeliti nešto poučno, nadasve mudro, a opet primamljivo širokim narodnim, čitateljskim masama.
(kao i na svakom prapočetku prethodnih blogova.)
Međutim, razmislivši, u deliću milisekunde je shvatio da nema zapravo ništa što bi bilo podeljivo pa makar i imaginarnom čitateljstvu...
Opet, otiđemo li korak dalje, u drugu krajnost i pretpostavimo da pisac ima svašta da kaže, onda se opet gubimo u apstrakciji i neodređenosti samog pojma, čime se isti automatski izjednačava sa svojom suprotnošću, te se opet vraćamo na početak ili to famozno ništa. Čar je pronaći nešto, (ali ne ono čuveno Nešto*), već takozvanu zlatnu sredinu, pola puta međ' dve krajnosti! (U slučaju autora taj put, je još uvek neutaban, i željan nogu)
(Stoga je opet pitanje, u toku treće dramske pauze, kako se otisnuti u neistražene predele sopstvenog uma, ma koliko plitki oni bili? Kako izvući živu glavu nakon suočenja sa tako izvesnom količinom opasnosti kamenitog dna plićaka? Hoće li ostati modrica ili ožiljak do kraja života na nedužnom čelu?)
Nakon izvesnog vremena, provedenog u samosažaljenju izazvanom besmislenim pitanjima, autor je osetio blago tupu bolu predelu čeonog režnja.
Beše to grupica siromašnih misli koje su izgubljeno lutale naokolo, udarajući povremeno o mračne zidove mentalnog sklopa.
‘Mogu li pobediti samu sebe?’-oglasi se jedna.
‘Zašto?’ – upita druga.
‘Zato što sam prinuđena da se borim sa svojim Ja.’-odgovori treća.
‘Zašto?’-ponovi druga.
‘Možda zato što nisam zadovoljna trenutnom sobom’-odgovorih naglas.
‘Izgleda da je autor objavio rat samom sebi’-izvede zaključak četvrta misao, te oprezno odšeta u pravcu tame, ne želeći da se nađe u žarištu zbivanja.